Насловна Манастири у Републици Српској Манастир Успења Пресвете Богородице

Манастир Успења Пресвете Богородице

Манастир Успења Пресвете Богородице (Храм Успенија Пресвете Богородице) је манастир Српске православне цркве посвећен Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у центру Чајнича. Стара манастирска црква потиче из 15. вијека.

Стара црква
Најранији сачувани запис о старој чајничкој цркви потиче из 1492. године, када се на чајничком Прологу помиње име храма и година 1492, што указује да је храм постојао и раније. У рукописној књизи Пролог у којој је дат кратак опис живота светаца, храм се помиње као Чајничка црква Успенија Пресвете Владичице наше Богородице 1492. године. Храм се поново помиње 1804. године када је на њему вршена поправка, затим 1820. године када је у храму почела да ради школа за српску дјецу, и 1837. када је грађена црквена ограда. Храм је страдао од експлозије током Другог свјетског рата између 11. и 12. априла 1943. године, а сачувани су само зидови. Црква је обновљена 1946. године у истим пропорцијама, и 20. јула 1946.

 

 

Нова црква
Градња нове и веће цркве почела је 1857. године у периоду када су европске велике силе Ујединјено Краљевство, Француска и Русија, вршиле притисак на Османско царство да дозволи вјерске слободе својим грађанима, односно да да дозволу за изградњу цркава. Самој изградњи храма претходио је Париски мир 1856. године којим је Турска, на инсистирање других земаља, признала равноправност муслимана и хришћана. Ово је у пракси значило да се дозвољава зидање нових и обнова старих цркава, као и отварање школа. У овом периоду пред крај вишевјековне владавине Османског царства, на простору југоисточне Европе који су насељавали Срби, изграђен је велики број српских православних храмова, док се изградња великих саборних храмова ограничавала на градске средине и дотадашња сједишта митрополија и епархија Српске православне цркве. У овом периоду пред крај владавине Османског царства, и остваривања вјерских слобода након вишевјековне окупације, су изграђене Саборна црква у Београду (1837—1845), Саборна црква у Новом Саду (1851), Саборна црква у Нишу (1856—1872), Саборна црква у Никшићу (1875—1880), Саборни храм светог великомученика Георгија у Смедереву (1850—1854), Саборна црква у Мостару (1863—1873), те Саборна црква у Сарајеву (1859—1874).

Нову цркву је зидао неимар Петар Тодоровић из Велеса, а изградња је трајала од 1857. до 1863. године. Цркву је освештао Митрополит дабробосански Игњатије 1863. године. Звоник је накнадно подигнут у периоду (1893—1897) године. За вријеме Другог свјетског рата, Италијани су подметнули експлозив у црквену порту, што је довело до већег оштећења храма. Обнова храма је почела педесетих година двадесетог вијека у вријеме тадашњег пароха јеромонаха Василија Домановића. Обнова храма је трајала до 1959. године, када је на Малу Госпојину освјештао Патријарх српски Герман.

Манастирске вриједности
Поред чајничке Краснице, у цркви се чува икона Светог Георгија са 12 сцена које илуструју његово житије, рад анонимног сликара друге половине 16. вијека, затим икона Светог Николе рад Андрије Раичевића из 17. вијека и иконе Свете Тројице, рад непознатог војвођанског сликара, која је дарована 1848. године. Најстарија рукописана књига је четворојеванђеље из 14. вијека, као и јеванђеље из манастира Папраће са записом свештеника Оливера из 1513. године.

Оставите одговор