Nacionalni fudbalski stadion u Surčinu trebalo bi da bude sagrađen do 2025. godine, a za sada bi mogao da ima samo ime. Kako drugačije bi mogao da se zove nego stadion „Siniše Mihajlovića“.
Šmekerski i na kraju – otišao je Siniša Mihajlović u danu pauze na Mundijalu, pred završni vikend. Da ne bude tužna vest dok se igraju najveće fudbalske utakmice.

Rodno Borovo selo u Hrvatskoj, potpuno sravnjeno i spaljeno, dok su iz njega pobegli i psi i ptice, video je te ratne 1991. godine, baš kada se Crvena zvezda zahvaljujući njemu popela na krov Evrope i sveta.

Vratio se u Borovo selo 2015. godine, pošto je tri noći zaredom u Italiji sanjao zavičaj i porodičnu kuću koju su mu minirali, a u njoj metkom probušili na zidu njegovu sliku iz detinjstva.
Taj metak je ispalio Stipe, Sinišin prijatelj od malih nogu koga je doživljavao kao brata. Sreo ga je posle rata u Zagrebu 2000. godine i Stipe mu je priznao da je kuću zapalio, ali da mu je porodicu spasio. Siniša mu je oprostio.

Živeo je i podigao svoju porodicu sa petoro dece u Italiji, na Zapadu, a ponosno je uvek dizao tri srpska prsta i kao trener Srbije 2012. godine insistirao na tome da svi fudbaleri moraju da pevaju nacionalnu himnu ukoliko žele da igraju.

Levicom je cepao mreže i davao golove preko živog zida za Borovo, Vojvodinu, Zvezdu, Romu, Sampdoriju, Lacio i Inter, a danas se od njega oprašta celokupna politička desnica na vlasti u Italiji, ali i opoziciona levica.

Siniša Mihajlović nije glumatao dobrotu i humanost, ali je širokim srcem davao i šakom i kapom, pa čak i kad se 2005. godine u manastiru u Sremskim Karlovcima venčao sa italijanskom voditeljkom Arijanom sa kojom ima petoro dece, a postao je i deda, sve poklone su preusmerili u Dom za nezbrinutu decu u toj varoši.

Miha je bio laf i kad se potuče na terenu i kad pljune protivnika jer ga podseća na SS vojnika iz partizanskih filmova, i kada sa Dekijem Stankovićem dovede fudbalske gromade Vijerija i Andrijana da u Beogradu pred kioskom brze hrane pojedu po pljeskavicu sa puno luka.

Zvezdin bombarder je to ostao i kada je igrao za italijanske klubove pa nije hteo da izađe na teren za Lacio protiv svojih crveno-belih jer bi, kako je priznao, mogao samo da postigne autogol ili da skrivi poneki penal.

Siniša je nasmejan dizao pesnicu, trenirao klubove, pronalazio talente i pogađao rašlje gola čak i kad je saznao za opaku bolest sa kojom se, kao sa svim životnim rivalima, muški porvao.
Zanemela je Marakana 24. aprila 1991. godine u 27. minutu. A onda eksplodirala. Siniša Mihajlović se zaleteo i iz slobodnog udarca pocepao mrežu Bajerna pored golmana Aumana koji nije mogao fudbal ni pogledom da isprati.

U poslednjem minutu te fudbalske noći kad se nebo otvorilo iznad 100 hiljada ljudi na Marakani, Siniša je šutnuo loptu koja se odbila od Augentalera i nekim čudom zakoprcala u mreži.

Desila se istorija srpskog fudbala, Crvena zvezda je ušla u finale Kupa šampiona i postala prvak Evrope pošto je i Mihajlović u penal završnici, na stadionu Sveti Nikola u Bariju 29. maja 1991. godine, pogodio mrežu.

Uoči ovog Svetog Nikole. 2022. godine, u bolnici u Rimu, Siniša Mihajlović je sklopio svoje uvek nasmejane oči i otišao u večitu legendu kao borac, pobednik, ljudina, rumeni deran, patriota, kovrdžavi šalabajzer, prznica, dobričina, rimski gospodin, fajter, kavgadžija.

Nekorektni mangup za kojim plače cela fudbalska Evropa.

Imala je Srbija jednog velikog Sinišu Mihajlovića.

Nema kako drugačije da se nazove Nacionalni stadion u Surčinu nego po njegovom imenu.