Željko Samardžić ispričao je za medije da je 1992. godine jedva izvukao živu glavu kada se zaratilo u njegovom rodnom Mostaru.

Izgledalo je grozno, mislili smo da će se popraviti situacija. Najmanje se očekivalo da će u Bosni biti rata, ljudi su se voljeli u Mostaru, tamo žive ljudi raznih nacionalnosti. Za mene je to bilo eto prije 30 godina i iza mene je, ali neke stvari su me mnogo zabolele. Neki ljudi se rađaju stari, a neki mladi umiru. Mnogo ljudi nije imalo šansu da živi i to je velika nepravda, prisjetio je Željko.

Pjevač je ispričao da je tokom rata bio teško ranjen jer ga je metak pogodio između lijevog kuka i kičme.

– Ja sam imao tu nesreću da budem poprilično teško ranjen. Moj otac mi je često govorio tad ne znaš ti šta je rat, šta su tenkovi, ne izlazi iz podruma. Ja sam bio mlad čovjek, skačem da pomognem svakome jer je bilo dosta ranjenih i baš me zadesio taj metak, onaj svetleći metak na tenku. Vidio sam ga kako ide ka meni, krenuo sam da se bacim na stranu. Pogodio me je kod lijevog kuka i prebio mi je donji deo kičme. Kad sam došao na VMA rekli su mi da me je Bog pogledao, da smo mogao da biram gdje da me pogodi da imam najmanju štetu, to je to mjesto – ispričao je Samardžić za Kurir.

Nakon rata pjevač je u Beograd došao bez dinara u džepu i počeo život iz početka. Kaže da će Beogradu večno biti zahvalan za svu ljubav koju je baš u tom gradu doživio.

– Beograd me je očarao. To je za mene najlepši grad na čitavom svijetu, najljepše stvari su mi se tu desile. Ja volim svoj rodni Mostar, ali Beogradu ću do kraja života biti zahvalan što su imali ljubavi za mene kad mi je bila najviše potrebna – rekao je pjevač.