Neki roditelji od detetovog polaska u školu naprave celu dramu, a drugi su toliko ushićeni i samo o tome pričaju, da detetu to već postaje opterećenje i ne zna kako da se ponaša ni šta da tamo očekuje.

Međutim, roditelji ne obraćaju pažnju na jedno – sav grč oko polaska u školu dolazi od njihovog straha, ne dečjeg. Kako se oni postave prema tome, tako će se i dete osećati. Ako ga plaše školom i prikazuju je kao kaznu, dete će je tako i doživljavati. Ukoliko školu prikazuju kao mesto gde će dete mnogo toga saznati i steći odlične drugare, dete će jedva čekati da u školu krene. Samim tim će i drugačije posmatrati sve u školi, biće otvorenije i spremnije da usvaja novine.

Još je jedna stvar potpuno pogrešna kada su budući prvačići u pitanju. Nije uopšte bitno da li dete poznaje slova ili do koliko zna da broji, bitno je da li zna da se snalazi u novoj situaciji, da li se oseća sigurno među novim ljudima, da li zna kako reagovati ako se izgubi, ako nešto pogreši i slično. Svo gradivo će veš naučiti u školi, zato tamo i ide.

Zbog svega navedenog je jasno da polazak u školu treba propratiti nečim lepim i bitnim za dete. Treba mu pokazati da je njegova uloga u svemu sada veća, da ga shvatamo ozbiljno, da ima odgovornosti, ali i nagrade. Treba ga usrećiti i rasteretiti koliko god se može, ima vremena da se u životu sekira. Pokloni za polazak u školu trebaju veličati detetovu „zrelost“ i našu veru u njega i njegove sposobnosti, a u tome ćemo mu pomoći nekim sitnicama i, naravno, našim ponašanjem.