SHARE

НА недавно завршеној Минхенској безбедносној конференцији, усред силних звучних имена која иначе сваке године привлаче пажњу главних светских медија, обраћање пакистанског начелника генералштаба, Камара Џаведа Баџве, прошло је “испод радара”.

Пише: Александар Павић

Дјелимичан разлог за то је сигурно тај што Пакистан, бар тренутно, није на врху листе главних свјетских жаришта – мада потенцијално није ни далеко.

Али, сигурно још један разлог за то неправедно игнорисање лежи и у чињеници да је генерал Баџва, говорећи о безбједносним проблемима с којима се суочава Пакистан – најприје захваљујући дугогодишњем рату у сусједном Авганистану и његовом “преливању” на Пакистан – изговорио и неке, по владајући западни естаблишмент, врло непријатне чињенице.

Говорећи о проблему савременог џихадизма, Баџва се осврнуо и на његове корјене. Стога ово изузетно драгоцјено сведочанство завређује нешто дужи цитат:

„ … Џихад је дефинитивно коришћен за радикализацију доста великих дијелова популације. Међутим, та појава није новијег датума, нити је започела после 11. септембра. Тог франкенштајна је заправо створио либерални слободни свијет, уз вољну, али кратковиду сарадњу наше стране послије совјетске инвазије на Авганистан 1979. године. Стога смо сви заједно одговорни за то што је свјетска популација уопште, а поготово муслиманска популација, постала талац те екстремистичке идеологије…

Времена су се сигурно промијенила од тог поднева, 10. марта 1982. када је предсједник Роналд Реган посветио лансирање спејс шатла “Колумбија” заказано за 22. марта храбрим авганистанским муџахединима или џихадистима, називајући њихову борбу против совјетских окупационих снага симболом највиших људских тежњи за слободом…

Кад сам био млад, Пакистан је био нормална земља, попут било које друге на свијету. Жаклина Кенеди је долетјела у Карачи, Битлси су нас посјетили, краљица Елизабета је отишла до Киберског пролаза да би ћаскала са тамошњим племенима. Били смо за многе омиљено туристичко одредиште. Били смо домаћини свјетских купова у хокеју на трави и у крикету, као и многих других мултинационалних догађаја. Свјетска банка је 1963. означила Пакистан као једну од најпрогресивнијих и најдинамичнијих азијских земаља у развоју…

Седамдесете године су за нас представљале праву катастрофу, али чак ни одвајање источног дијела наше земље није толико дубоко промијенило наше друштво као догађаји 1979. године када је Совјетски Савез извршио инвазију на Авганистан и кад се догодила Иранска револуција, одмах ту поред нас. Тек онда смо почели да учимо да нисмо само муслимани, већ сунити и шиити…

Уз дјелатну интелектуалну помоћ слободног свијета, један западни универзитет је направио наставни план за медресе, чијим посредством је џихад сервиран младим умовима у концентрисаним дозама, без контекста или објашњења. Направљен је изузетак, уз помоћ клаузуле о “самоодбрани”, како би се оправдала објава џихада од стране недржавних актера. Млади људи су регрутовани широм света, радикализовани, а затим одбачени пошто су нам донијели успјех…

Извињавам се за ову дугачку лекцију из историје. Али, мада је за вас то историја, за нас је то још увијек и те како жива ствар, с обзиром да имамо велики број људи који су радикализовани, наоружани и политички и идеолошки оснажени. Није могуће само пожељети да они нестану, само зато што нам се више не допадају. Жањемо оно што смо посијали пре 40 година…”

Колико је овај говор битан само због тога што освјетљава корјене једног од главних глобалних безбедносних проблема данашњице, толико је битан и због фасцинантних паралела са још једним чедом тог истог “либералног слободног свијета” из чије је лабораторије изашао франкенштајнски монструм савременог џихада – са “сувереном” Босном и Херцеговином.

Исти тај „либерални слободни свет“ је, користећи своје „прагматично“ тумачење џихада, дугорочно дестабилизовао не само Пакистан (као и Сирију, Ирак, Либију…), већ и БиХ, односно бившу СФРЈ, некад мирну земљу коју су походила свјетска имена и туристи из свих дијелова света, у којој је вјерски радикализам био практично непознат.

И не само да је “либерални слободни свијет” испирао мозгове младих људи на простору бивше Југославије (најприје у БиХ и на Косову и Метохији) и радикализовао их, већ је и активно увозио већ радикализоване борце са свих меридијана, уљкучујући и Авганистана и Пакистана. И, разумије се, наоружавао их.

Бројна су свједочанства о томе, чак и из самих западних медија. Вашингтон пост је 1996. писао о саудијској операцији дотурања оружја у вриједности од 300 милиона америчких долара муслиманској влади у Сарајеву током претходне три године, “уз знање и прећутну сарадњу Сједињених Држава“” Вол стрит журнал је 2001. писао о балканским везама Ал Каиде – поготово у БиХ, али и о америчкој подршци терористима и отвореним џихадистима у редовима ОВК уочи и током НАТО агресије на СР Југославију 1999.

Изузетно важно свједочанство представља и књига Несвети терор: Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада, коју је написао бивши аналитичар америчке Националне агенције за безбедност, Џон Шиндлер, у којој се бар дјелимично освјетљава и америчка улога у том послу.

Но, вероватно најважније свједочанство непосредне америчке умјешаности у опасни исламистички-засновани експеримент звани “суверена БиХ” представља извјештај Комитета Републиканске партије америчког Конгреса из 1997. који, такође се позивајући на раније извјештаје Конгреса, директно оптужује Клинтонову администрацију да је не само знала за, већ и “помогла да се Босна претвори у милитантну исламистичку базу”.

У темељима данашње БиХ, којом, осим нефункционалности, параџемата и притајених терориста, доминирају и све учесталије пријетње новим ратом из уста Бакира Изетбеговића, стоји давнашња амбиција Алије Изетбеговића да спроведе своју Исламску декларацију у дјело. Та амбиција, међутим, није могла ни да почне да се спроводи у дјело без претходне, практично безрезервне подршке Алији од стране тог истог “либералног слободног свијета”, без америчког охрабривања Алије да одбаци Кутиљеров план и послљдњу шансу за очување мира у БиХ, да није било перманентног фаворизовања Алијиних исламиста, на штету православаца – али и католика и умјерени(ји)х муслимана – у БиХ.

Том и таквом БиХ и дан-данас управљају представници тог истог “слободног либералног свијета” одговорног за стварање пошасти глобалног, од западних учењака извитопереног исламистичког “џихада”. Садашња америчка амбасадорка у БиХ је живи примјер. Као и недавно (на срећу) уклоњени Хојт Брајан Ји.

Они и њима слични и даље мисле да је могуће насилно утеривати људе који су до сада некако успјели да преживе тај њихов цинични експеримент у још чвршћи загрљај сарајевских (више или мање) притајених исламиста.

А да се доиста ради о експерименту потврдио је и републикански конгресман Данкан Хантер у чланку за Вашингтон тајмс од 4. фебруара 1996:

“По Клинтоновој политици, Босна ће остати наша одговорност до краја овог вијека, и надаље. Ту постоји једна много шира и дубља посвећеност него што амерички народ мисли. То далеко превазилази границе обичног ‘миротворства’… Званичници администрације су надалеко и нашироко тражили место гдје би могли да спроведу ове њихове идеје (тоталног, систематског реструктуирања једног друштва). Босна је њихова нова лабораторија, која нуди много веће могућности за експериментисање него Сомалија или Хаити”.

На том трагу, чак је и недавна студија једног шпанског “тинк-тенка” назвала БиХ “новим франкенштајном Европе”.

Ових дана се у држави Мериленд одржао тзв. СРАС (Conservative Political Action Conference), највећа годишња конвенција америчких конзервативаца, на којој је већ другу годину за редом говорио и амерички предсједник Трамп.

Осим отвореног противљења управо горе-наведеном глобалистичком “либералном свијету” и његовим постулатима, укључујући и погубној политици Хилари и Била, конференција се такође бавила и угроженошћу хришћанских популација широм свијета, најприје на Блиском истоку, али и на другим мјестима.

Зато је добро подсјетити данашње америчке Републиканце, на челу са предсједником Трампом (али и све иоле нормалне људе), на извјештај њихових колега из 1997, на чињеницу да насљедници Клинтонових и даље вуку конце не само у све нефункционалнијој БиХ већ и на КиМ – и да настављају да угрожавају не само овдашње хришћанске (али и муслиманске) популације, већ и стабилност читавог региона, својим даљим инсистирањем на насилном спровођењу једног пропалог, али и даље врло опасног експеримента “грађења државе” уз помоћ екстремиста, терориста и џихадиста.

Нико нема право да експериментише на живим људима.

А, уз то, знамо како се прича о Франкенштајновом чудовишту завршила…

SHARE

Оставите одговор