SHARE
Данас се навршава 26 година када је у ноћи између 11. и 12. децембра више припадника 130. бригаде Хрватске војске упало је у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека, у којој су били у некој врсти кућног притвора мјештани углавном српске националности и због одмазде за смрт саборца, из аутоматског оружја и ручним гранатама, убили 18 цивила.

Како је саопштио Веритас, те ноћи 1991. убијено 17 Срба и један Мађар, просјечне старости 64 године.

Међу убијенима било је сам жена и четири брачна пара, а из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синови Милан (59) и Петар (54), снаха Босиљка (47) и рођака Драгиња (69).

Након мучног убиства недужних цивила, 17 посмртних остатака је одвезено са мјеста злочина и скривено на простору војног складишта Луг код Чепина, тако што је “гробница” прекривена са старим расходованим возилима, док је на мјесту злочина остављено исјечено тијело Даре Вујновић (57), која је затечена и убијена ван “куће смрти”.

Сутрадан ујутро злочинци су кућу Андрије Буквића, у циљу уништавања трагова злочина, експлозивом сравнили са земљом.

Тог дана из своје куће, која је била под стражом, нестала је болесна и непокретна старица Милка Лапчевић (81), чије је тијело почетком марта 1992. године пронађено смрзнуто у јарку у близини села Храстин, око 2,5 километра удаљено од њене куће.

О овом злочину убрзо је дознао и комадант оперативне зоне Карл Гориншек и одмах о свему обавијестио Главни штаб ХВ-а и “про форме” наредио истрагу, која се претворила у строго чувану тајну.

О овом злочину је поново почело да се говори тек крајем новембра 1996. године када је тадашњи комадант Другог зборног подручја Ђуро Дечак, од тадашњег шефа Хрватске извјештајне службе Мирослава Туђмана тражио мишљење о прелокацији посмртних остатака, а убрзо послије тога, 12. децембра, почиње њихова ексхумација и “паковање” у бијелу пластичну бурад.

Средином јануара 1997. године, на састанку који је у строгој тајности одржан у Осијеку, за нову “гробницу” паулиндворских жртава одабрана је око 500 километара удаљена локација Ризвануша на Велебиту, недалеко од Госпића.

Под надзором Сигуроносно – информативне службе (СИС), на чијем је челу тада био пуковник Анте Гугић, и уз пратњу и знање Криминалистичког сектора Војне полиције, којем је на челу био Анте Главан, транспорт “опасног терета” обавила је Карловачка инжењеријска бригада ХВ-а.

Посмртне остатке паулиндворских жртава на локацији Ризвануша пронашли су и ексхумирали истражиоци Хашког трибунала у мају 2002. године.

Годину дана касније, породице су их идентификовале на Заводу за судску медицину у Загребу и већину од њих сахраниле у заједничку спомен гробницу у њиховом селу, коју су сами изградили и финансирали.

Посмртни остаци Милке Лапчевић ексхумирани су у јуну 2006. године са Централног гробља у Осијеку, идентификована је у октобру исте године и сахрањена на истом гробљу.

Због ратног злочина против цивилног становништва у Паулин Двору, у марту 2003, оптужена су, само двојица припадника 130. бригаде ХВ као непосредни извршиоци, иако их је било много више.

На суђењу, које је потрајало све до 2013. године, правоснажно су осуђена обојица оптужених Никола Иванковић на 15, а Енес Витешкић на 11 година затвора.

Иако је прошло 25 година од злочина у Паулин Двору, хрватско правосуђе за овај злочин још никога није процесуирало по командној одговорности, као ни оне који су прикривали, односно наредили, организовали и реализовали премјештање посмртних остатака жртава.

По попису становништва у Хрватској из 1991. у Паулин Двору је живјело укупно 168 становника: 147 (87,50 одсто) Срба; 9 Југославена; 4 Хрвата и 8 осталих.

По попису становништва у Хрватској из 2011. године у том селу је живјело укупно 76 становника, без навођења националне припадности, наводи Веритас.

SHARE

Оставите одговор