MI Sremci smo pomalo čudna sorta.
Možeš da budeš prvi u gradu, ali u svom selu – jok! Brana Crnčević, jedan od najznamenitijih Rumljana, nema ulicu u ovom mestu.
Ako su ga već zemljaci zaboravili, nisu Beograđani.
Premijer Aleksandar Vučić podneo je zahtev Skupštini grada Beograda da jedna beogradska ulica ponese njegovo ime.
Ajde, de, neki nedobronamerni će reći da je to po partijskoj liniji.
Neka im bude, ali šta je po zemljačkoj liniji i onome što je taj čovek ostavio iza sebe? A ostavio je mnogo.
Sam je govorio: „Najvažnije je ono što gurnem između korica.
Tu sam pisac, a van korica se bavim politikom.“ Da ne grešimo dušu, nije ovo samo sremački recept.
I drugi znameniti ljudi koji su potekli iz raznih srpskih sokaka nemaju obeležje da su tamo odrasli.
Nisu ni Beograđani baš cvećke.
I oni su zaboravili neke svoje znamenite sugrađane.
A Brana Crnčević je bio jedinstveni Sremac.
U mladosti je voleo malo da povuče, ali i da se potuče. Čest gost u Rumi mu je bio njegov imenjak Brana Petrović.
Pošto je u davna vremena cele noći jedino radio bircus na železničkoj stanici, Petrović je za uspomenu napisao pesmu „Tukli su me bokseri iz Rume“.
Svog zemljaka nisu dirali.
Mada ga je u ta vunena vremena vlast često „šamarala“, zbog njegovog oštrog pera i jezika.
I tako jedne noći, od onih koje nemaju svanuća, dok su sedeli za stolom sa kariranim stolnjakom i plehanim pikslama, Crnčević je samokritički rekao: „Šta ćemo mi ovde kad nigde ne putujemo?“ Nije bio u pravu.
Otputovao je Brana Crnčević pedesetak kilometara dalje.
U Beograd.
Kao znak da je tu živeo, dobiće ulicu i tablu sa svojim imenom.
A na životnoj „šahovskoj tabli“ izazov su mu bile crne figure.
Valjda mu je zato, ne samo zbog prezimena, nadimak bio Crnja.

Ostavi poruku