NIJE praksa u Srbiji da pobednik izbora okupi na razgovore sve parlamentarne stranke, pa i one sa kojima ne planira da formira Vladu.
Zato se namera mandatara Aleksandra Vučića da pozove lidere parlamentarnih partija na konsultacije, ne ulazeći u političke motive njegovog gesta, mora tretirati kao pomak u demokratskoj praksi.
Jer, Vučić je najavio da to neće biti samo razgovor o sastavu ministarskog kabineta, već i o budućnosti države.
To je, dakle, izuzetna prilika da i njemu opozicionari saopšte – kako vide Srbiju u narednim godinama i šta mu sve konkretno zameraju.
I to direktno u oči, a ne preko novinarskih diktafona i obezličenih saopštenja.
Zbog toga iznenađuje što je većina opozicionih lidera pomalo zatečeno i nemušto dočekala javni Vučićev poziv.
Jedino su Saša Radulović, Boško Obradović i Čedomir Jovanović bez rezerve najavili dolazak na mandatarovo kanabe.
Sanda Rašković Ivić tvrdo je poručila da „nema šta sa Vučićem da razgovara“, dok ostali kalkulišu i čekaju zvaničan poziv kako bi se izjasnili… Čak i posle krvavih ratova i brutalnih bitaka, najljući neprijatelji moraju da sednu za sto.
Zato bi bilo potpuno apsurdno da posvađani rivali posle izborne trke ne mogu da se, bar na nekoliko minuta, istrpe u istoj prostoriji.
Ovo je prava šansa da se izađe iz rovova.
Da se bar prividno, sa lažnim kurtoaznim osmesima i mlakim rukovanjem, preskoči rubikon mržnje, koji opasno polarizuje društvo. Šta god politički lideri mislili i govorili jedni o drugima, kolika god da je netrpeljivost među njima, bolje je da razgovaraju u kabinetima nego na ulici.
Ne zbog njih, već zbog države.
I političke kulture koja nam nije jača strana.

Ostavi poruku