SAMO nedovoljno upućeni, uključujući začudo i neke političko-vojne analitičare, bili su iznenađeni doskora nepomirljivim tonom neprikosnovenog vođe Severne Koreje Kim Džong Una, kad je na nedavnom kongresu vodeće partije svoje zemlje zvanično postavljen i za predsednika države ponudio više nego pomirljive poruke čak i prema svojim zakletim zapadnim neprijateljima na čelu sa SAD.
Naoružan zastrašujućim hidrogenskim i atomskim bombama i dalekometnim raketama, umesto pretnji koje su očekivali njegovi neprijatelji, on im je poručio kako će njegova vojna sila biti okrenuta isključivo kao odbrambeni, nikako kao napadački naum protiv bilo koga, na bilo kojoj tački Zemljine kugle.
Iskreno ili ne, za čoveka kojeg ne mali broj zemalja označava kao nepredvidivog, dakle, opasnika od kojeg valja zazirati, jedno je sigurno: pridružujući se klubu atomskih moćnika, ma koliko ih bilo, stekao je status, bar donekle, ako ne i više, ravnopravnog partnera i onih koji ga tretiraju kao više nego opako zlo, ali i drugih, uz razumljive rezerve, kao personu koju nikako ne bi trebalo potcenjivati.
Severnokorejski vođa, to mu je bio i osnovni naum, naterao je vasceli svet da voljno ili nevoljno, prihvati više nego surovu činjenicu da sila boga ne moli postavljajući dilemu da li je nastupilo vreme kad se nepravda može ispraviti samo silom oružja, a ne snagom razuma i izvorne pravde.
A, sve je počelo kad su veliki, utrkujući se ko će biti najveći zahvaljujući „oružjem nad oružjima“, da bi „klub atomista“ postajao sve širi i širi uključujući i one koji zvanično, a broj nije mali, ne priznaju postojanje zastrašujućeg arsenala.
To je, naravno, proizvelo apsurd nad apsurdima, ali ne previše daleko od istine, da je sve veće nagomilavanje atoma namenjenih razaranju i smrti, više vodi ravnopravnijem svetu, nego kad su ekskluzivno pravo na moć i svemoć imali samoprozvani presuditelji određujući sudbinu planete, ali isključivo prema svojim aršinima.
Odzvanjalo to militantno ili ne, nameće se pitanje da li bi se NATO družina odlučila 1999. godine na zločinački napad na SRJ kad bi znalo kako posedujemo atomsko naoružanje i dalekometne prekookeanske projektile.
Ne bi, naravno.
U tom kontekstu valjalo bi sagledavati i (ne)očekivanu pojavu novog „atomiste“ Kim Džon Una, svidelo se to nekome ili ne.
I još jedan paradoks.
Od širenja kruga moćnika, više izgleda zaziru jedni od drugih, nego nemoćnici jer njih ionako niko ništa i ne pita!

Ostavi poruku