Ahmet Davutoglu, odlazeći premijer Turske, održao je vatren govor na otvaranju obnovljene Ferhat-pašine džamije, popularne Ferhadije, u Banjaluci.
On je naglasio da govori „iz srca i u ime 78 miliona Turaka“, te da su Turci „bili ovde, da su sada ovde i da će uvek biti“.
Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je ovo okarakterisao kao upućivanje „neoosmanskih poruka“, a Dževad Galijašević je podvukao kako je to apsolutno neprikladan govor, kojim je Davutoglu pokušavao da rešava pitanje svog daljeg bivstvovanja na političkoj sceni Turske.
Naime, dolazak u Banjaluku je bio verovatno i poslednja spoljnopolitička aktivnost ovog političara.
On je, faktički, već smenjen u Turskoj, u poslednjoj „partijskoj čistki“ Tajipa Redžepa Erdogana.
Zbog toga, poruke izgovorene ispred Ferhadije, iako su izazvale burne reakcije, u ovom trenutku ne treba uzimati za ozbiljno.
Galijašević ima pravo kada kaže da su one pre svega upućene Erdoganu.
A to je i te kako povezano sa stvari koju treba uzeti vrlo ozbiljno, a koja se tiče pitanja: šta će se dogoditi sa spoljnom politikom Turske posle Davutoglua? O čemu se radi? Davutoglu je, naime, tvorac geopolitičke koncepcije neoosmanizma, koju je publici u Srbiji sjajno predstavio Darko Tanasković.
Pokojni akademik Milorad Ekmečić je od samog početka Davutogluovog mandata (još dok je bio šef turske diplomatije) bio skeptičan i govorio da je takav koncept neostvarljiv, pošto za vođenje neoosmanističke politike treba da postoje i neke „osmanlije“.
I u navedenom govoru Davutoglu ide utabanim putem i ponavlja nešto što nema veze sa realnošću.
Niti Turaka ima 78 miliona (broj Kurda i pripadnika alavitske zajednice se procenjuje na preko 15 miliona), niti bosanske muslimane vezuju samo lepe uspomene za „osmanlijski period“.
Većina njih su bili raja, kao i Srbi, krpeći kraj sa krajem.
Ivo Andrić piše u nekoliko radova kako je bilo prilično onih koji su se divili austrijskoj organizovanosti posle 1878.
Neoosmanizam je, dakle, ostao mrtvo slovo na papiru, mada neke Davutogluove inicijative ne treba niti potcenjivati, niti odbacivati.
Njegova strategija geoekonomskog prodora Turske na Balkan (putem ciljanih, usmerenih investicija), kao i na primer, pravljenje trilaterale Ankara-Beograd-Sarajevo (u koju je Srbija vrlo nepromišljeno ušla), bile su odlično osmišljene inicijative.
Turska je tako vrlo efikasno branila svoje interese.
Strpljiv rad, čvrsti, ali sitni koraci i upornost su bili odlika spoljne politike Davutoglua.
Sa Erdoganom je veliko pitanje šta nas čeka? Predsednik Turske je sklon naglim zaokretima.
On je u stanju da jedne godine potpiše strateški sporazum sa Putinom, a da u sledećoj obara ruski avion iznad Sirije; karijeru je počeo „fudbalskom diplomatijom“ prema Jermeniji, a onda podržavao udar Azerbejdžana na Nagorno Karabah; dugo je pregovarao sa EU oko bezviznog režima, a kada mu je ponuđen, hladno ga je odbio.
Kod njega nema ni strpljenja, ni sitnih koraka.
Već iskoraka od „sedam milja“.
Takođe, u Siriji smo videli da mu nije stran ulazak u razne poslove sa najradikalnijim islamskim grupama.
Pri svemu tome, Erdogan je „sateran u ćošak“, njegov položaj je sve teži, a na teritoriji koju naseljavaju Kurdi besni rat.
Zbog toga njegove reakcije mogu biti vrlo oštre.
Kao što je na primer veće oslanjanje na radikalne elemente među Albancima i bosanskohercegovačkim muslimanima, pružanje podrške raznim grupama koje su sada na dubokoj periferiji ili jednostavno puštanje izbeglica da dalje nesmetano prelaze Turskom ka Bugarskoj i Srbiji dok je on zabavljen „kurdskim pitanjem“.
Zbog svega ovoga, za nekoliko meseci, možda i zažalimo za odlazećim Davutogluom.
Jer, bez obzira na njegov koncept neoosmanizma i ponekad preterano zapaljive poruke, sa Davutogluom smo bar znali na čemu smo i oko čega se može, a oko čega ne može razgovarati.
Bez Davutoglua, Erdoganova spoljna politika će biti značajno „sirovija“ i prepuna naglih poteza, pa je pitanje gde nas sve zajedno oni mogu odvesti.
Siriju je, na primer, takav pristup odveo u haos.

Ostavi poruku