NIKADA, ni u kom slučaju i ni pod kojim uslovima neću se baviti politikom.
U sebi ne prepoznajem neophodne sposobnosti, a ni znanje za takav angažman.
Van partija i težeći nekoj svojoj nezavisnosti više od pola veka, verovatno bih delovao kao slon, i to nepozvani slon-amater u staklarskoj radnji politike.
Konačno, i ne manje važno, ja to niti želim, niti me privlači.
Ovoj sredini ne treba još jedan politički promašaj, kakav bih nesumnjivo bio.
Verujem da joj mogu biti korisniji na drugi način.
Konačno, i teret sadašnjeg angažmana u SANU nosim uz povremena klecanja i česte sumnje u sebe samog.
Ovim rečima odgovorio je akademik Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, na glasine koje kruže čaršijom da se sprema za ulazak u politiku. * Ako već govorimo o politici, jeste li očekivali ovakav odnos snaga u parlamentu? Hoće li se parlamentarni život razlikovati od prethodnog perioda? – U svojoj užoj porodici imam zasluženu reputaciju potpuno neuspešnog političkog prognozera.
Rezultati ovih izbora su, međutim, čak i za mene ipak bili predvidljivi. Što se tiče parlamenta, on bi, pored ostalog, morao da ima i izvesnu vaspitnu ulogu, koja, nažalost, do sada nije bila baš upečatljiva, a ni posebno korišćena.
Naprotiv! Ne verujem da će se ni u sledećem mandatu išta promeniti, a pribojavam se i pogoršanja: suviše duboke podele, međupartijske mržnje i optuživanja…
Pritom, pod poboljšanjem ne podrazumevam jednoglasje, naravno da priželjkujem sučeljavanje različitih mišljenja, ideja i predloga.
Ali, ko zna? * Dežurni kritizeri godinama su govorili da SANU treba da se oglasi povodom ključnih društvenih pitanja.
Imate li utisak da sada, kada SANU ima predsednika koji govori na važne teme, mnogima se ne dopada ono što imate da kažete?RANjIVI ZBOG KOSOVA * BURNE reakcije izazvala je vaša izjava da narodu neko treba da objasni da Kosovo nije u srpskim rukama.
Da li ste zapravo rekli da je car go? – U suočavanju sa tragedijom Kosova i Metohije, svi smo podjednako razgolićeni i ranjivi.
Naravno, sa izuzetkom naših sugrađana koji tamo žive, sa čijim položajem, problemima i patnjama nije ukusno da se ni na koji način poredimo.
I za čiju budućnost je nužno nalaziti prava rešenja.
Kao i za budućnost svih nas, uostalom. – Ako ritam SANU nije poput mehaničkog mehanizma koji možemo reformisati ubrzanim okretanjem navijača opruge, isto tako je i samo tradicija koja je spremna da se samosvesno menja u osluškivanju vremena i potreba sredine ona koja može da računa na dugovečnost.
Bojim se da su u jednom delu javnosti očekivanja takva da SANU, iako u suštini skup beskrajno različitih pojedinaca, treba unisonim kolektivnim glasom da komentariše zbivanja, ako je moguće sa stavovima koji su identični stavovima onih koji takvo oglašavanje traže.
Nažalost, ima i među nama onih koji su u svojim stavovima isključivi.
S druge strane, ako progovorite o civilizacijskim pitanjima koja nisu možda samo trenutno bitna u našim dnevnim migrenama, sledi optužba za bavljenje efemernostima.
Prihvatam optužbu da me ima previše u medijima.
Ali ako pokušam da se samo malo pomerim u stranu, slede optužbe za autizam.
Trudim se da govorim ono što mislim. Šta bi trebalo da radim? Da pretenciozno ispitujem, poput kakvog političara, šta je to što je ugodno da čuje naše kolektivno uvo i da mi potom iz usta teku lažni med i mleko.
Možda bi me oni kojima se sada ne sviđa šta govorim tada i pohvalili, ali bih ja znao da sam hulja. * Čini li vam se da je i tri decenije posle objavljivanja Memoranduma, njegova senka još nadvijena nad Akademijom? – SANU ima obavezu da ukaže na izvesne činjenice i sa sebe skine „istočni“ greh jednog zloupotrebljenog dokumenta.
Polazim od načelnog stava da je SANU imala i ima prava da se izjasni o ključnim pitanjima sredine u kojoj deluje.
Kritika sadržaja Memoranduma, dozvolićete mi cinizam, legitimna je, ali pod uslovom da se sam nacrt teksta, koji je lako dostupan na različitim jezicima, najpre pročita.
Međutim, činjenica je da, ne ulazeći u sadržaj čiju je vezu sa strašnim optužbama često teško uspostaviti, tekst Memoranduma nikada nije bio verifikovan ni na jednom telu SANU.
Ne odričemo se ljudi koji su Memorandum pisali, ali postoji stav i da bi detaljno elaboriranje sadržaja podrazumevalo retrogradno prihvatanje kolektivnog autorstva koje se nikada nije dogodilo.
Jedan „otuđeni“ dokument (upotrebljavam eufemizam, mada naš jezik ima precizniju reč) postao je postament žestokog napada na jednu nacionalnu instituciju, gotovo orkestriranog i besprizivno izvedenog sa svih strana.
Nažalost, među živima je vrlo malo ljudi koji su učestvovali u koncipiranju Memoranduma ili bili članovi SANU u to vreme, da bi autentično potvrdili o brutalnosti napada i senci koja se nad Akademijom nadvija punih 30 godina.
Ova generacija je dužna da se prema celom postupku odredi. * Estetika beznađa – to je vaša definicija stanja koje vlada među visokoobrazovanima, samozvanom elitom, dominira na društvenim mrežama.
Kako se boriti protiv atmosfere da je „život negde izvan Srbije“? – Bojim se da ste odrednicom „visokoobrazovanima, samozvanom elitom, dominira na društvenim mrežama“ ideologizirali problem i znatno suzili prostor ovakvog razmišljanja.
Nažalost, infekcija je mnogo šira.
Skoro sam naišao na sećanja Đure Daničića koji citira reakciju Vuka Karadžića na Daničićevo pismo u kome je ovaj izneo svoje beznađe: „Zar ti, tako mlad, zdrav, koji imaš vijek pred sobom, naričeš kao kakva baba plakalica? Šta je ostalo za mene, ovako stara i hroma? I ja još stojim i radim što mislim da treba! Ne brini ti, brajko moj, hoće li narod propasti ili neće, nego radi ono što si kadar! Pa ako svaki uradi onoliko koliko je kadar, neće narod nikad propasti!“ Nemam ništa ni približno pametno ovome da dodam. * Šta SANU preduzima? – Organizujemo aktivnosti, i to ne samo u Beogradu, kojima javnost upoznajemo sa značajnim pojedincima i kulturno-naučnim iskoracima ove sredine, u želji da posebno mlađim osobama ukažemo da je ovde i nekad, ali i ovde i sada, ipak moguće biti kreativan, da je moguće stvarati i dosezati značajne vrhove. * U SANU su nedavno održani i skupovi o etici, o nauci i obrazovanju.
Koliko su naučni plagijati i manjak čestitosti na univerzitetima opasni? – Opasni su do te mere da ugrožavaju samu ideju univerziteta.
Međutim, iako smo nesumnjivo dužni da se suočimo i sa konkretnim primerima, ideja skupa u SANU nije bila da se iscrpe na pojedinačnim slučajevima, već da definiše institucije, procedure i postupke u očuvanju etičkog postupanja u akademskom prostoru.
Da se spreči, prevenira, prepozna i, kad se desi, bez popusta obezbedi suočavanje sa konsekvencama.
Ili konsekvencama zbog neistinitih optužbi. * Vlada je poništila konkurs za finansiranje nauke u naredne četiri godine.
Pisali ste premijeru da konkurs ne treba da bude poništen… – Čak i među onima koji se zalažu za poništenje ili produžavanje projektnog ciklusa, postoje grupe čiji su motivi potpuno suprotni uprkos istom cilju.
Naučna zajednica je podeljena.
Stav koji sam izneo je bio lični, ali i stav određenih struktura SANU.
Akademija je na dokumente koji su prethodili konkursu dala možda i najdetaljnije zamerke i predloge.
Izrečeno mišljenje suštinski se protivi sada već šestogodišnjem moratorijumu naše naučne zajednice, bez pravog vrednovanja naučnih rezultata i postignuća.
Potrebne su potpuno nove ideje, jer sa postojećim idejama kako da se stanje u našoj nauci poboljša ponovo nećemo daleko stići. * Da li su se za godinu dana, koliko ste na čelu Akademije, značajnije promenili način rada i rezultati ove institucije? – Institucije ovog tipa često imaju neophodni dah konzervativnosti, ali i neželjeno opterećenje inertnošću, i ne treba ih nekontrolisano „drmusati“.
Ipak, kao neko ko je, po prirodi posla, najčešće hotimični, ali neretko i nehotimični svedok gotovo svega što se u SANU događa, ma kako zvučalo programski i marketinški, iznenađen sam brojem i raznovrsnošću događanja.
Ne znam da li postoji, i ako postoji koliko to kulturnih i naučnih ustanova ima ritam rada kakav ima SANU.
I spremni smo da svim kritičarima stavimo te činjenice na uvid.
Na pročelju SANU stavili smo tablu sa našim mesečnim aktivnostima da i putnik-namernik, onako usput i bez obaveza, nađe nešto što bi ga zanimalo.
Pokušavamo da oprezno, „starački“ „izađemo“ iz zgrade, pa i iz Beograda, nudeći i drugim gradovima i sredinama Srbije svoje sadržaje. Čini mi se da članovi imaju „višak“ odličnih ideja koje nije uvek lako pratiti, i u gotovo bliskoj budućnosti, predviđam da će, ako moja ograničenja ne budu kočila ovu inspirativnu atmosferu, SANU sredini koja ju je iznedrila ponuditi niz kvalitetnih sadržaja.
Konačno, zajedno smo se i dogovorili da ove, 175. godine kontinuiteta jedne ideje, umesto svečarskih akademija, proslavu obeležimo radno, nizom simpozijuma, koncerata i izložbi. I to se već odvija! POVRATAK OSTVARIO SAN * IMALI ste priliku da ostanete u inostranstvu.
Zbog čega ste se vratili, da li je to način da se pokaže patriotizam? – SA porodicom sam proveo u dva navrata gotovo tri godine radeći kao istraživač na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, dotakao neke vrednosti, zavoleo taj grad…
Ali supruga i ja smo prostom aritmetičkom egzistencijalnom računicom zaključili da je za budućnost naše dece povratak bolje rešenje.
U redu, bilo je i dosta emocija.
Ja sam sebično prećutao da to odgovara i mom snu da ovde napravim svoju školu.
Kada se 25 godina kasnije moj saradnik vratio iz Londona i ispričao da su ga na seminaru predstavili kao člana Beogradske škole, pomislio sam da je bar nešto od onoga što sam radio ipak imalo smisla.
Ovde sam i ne kajem se! Žao mi je jedino što nakon konačnog i neizbežnog odlaska koji mi se približava, više neću moći da se vratim u hladovinu beogradskih kafanskih bašti, koje su kao izvestan argument takođe imale svoju ulogu u donošenju porodičnih odluka.

Ostavi poruku