NA prilazu soliteru u kojem stanujem, na Novom Beogradu, ima nekoliko šahtova.
Jedan je problematičan više od 20 godina; bio je utonuo u asfalt desetak santimetara, ali to nikome nije smetalo dok poklopac nije skliznuo još deset santimetara u dubinu.
Tek onda je neko reagovao i „nadležna služba“ je poslala ekipu za sanaciju.
Postavili novi šaht, okolo beton, pet, šest santimetara niži od nivoa ulice i to je tako stajalo skoro dva meseca.
Kad je ponovo došla ekipa, valjda isti oni koji su započeli posao, teren je poravnat i izgledalo je kako treba.
Ali samo sedam dana.
Poklopac je ponovo utonuo u dubinu ulice, skoro deset santimetara.
I šta je tu čudno, reći ćete, na mnogim mestima je tako.
Tačno, to i jeste problem, ali ne jednog šahta, on je paradigma, već problem kroz koji se prilično jasno sagledava problematika države u kojoj Srbi žive poslednjih tridesetak godina, da se ne spuštamo dublje u prošlost.
Nije banalno, videćete.
Naš prvi dodir kad izađemo iz stana, kuće, dodir je sa ulicom, asfaltom.
Takav dodir ima i stranac kad drumovima uđe u državu Srbiju.
Iz tog dodira, posebno ako je preko automobilske gume, stvara se prva slika o našoj državi i nama samima.
Sredinom druge polovine 19. veka jedan austrijski oficir, konzul, nakon putovanja (konjem) kroz Srbiju, napisao je knjižicu o tom iskustvu.
U njoj postoji jedna važna rečenica koja glasi: „Lepa zemlja, divni ljudi, ali puteva skoro da nema, a tamo gde ih ima bolje da ih nema jer po putevima se najbolje vidi kakva je država.“ Da li ste skoro ulazili u Srbiju auto-putem iz Hrvatske? To je da plačete naglas: prvih desetak kilometara put kao oranje, neravan, ispucao, središnje zelenilo podivljalo, metalne bandere poslednji put ofarbane pre dvadesetak godina, šuma skoro do puta, bez zaštitne ograde, putokazi nakrivljeni, u delovima…
To je prva slika Srbije, prvi utisak.
Ne znam ko je „po komandnoj odgovornosti“ odgovoran imenom i prezimenom – Drobnjak, Mihajlović – bar za ovaj ulazak u Srbiju, svejedno je, ali taj nedostatak odgovornosti je ubitačan, uništiće nas.
Država je sistem koji funkcioniše sam od sebe.
Ako toga nema, onda u sadržajnom smislu nema ni države.
Princip odgovornosti je temelj pravne države, osnov demokratije, korektiv vlasti, na tom principu sve počinje i sve počiva.
Firma koja ne ume da napravi šaht u ravnini s nivoom ulice i da isti takav ostane najmanje dvadesetak godina, u državi zasnovanoj na odgovornosti svih i svagda, nikada više ne bi mogla da postavlja šahtove.
Izgubila bi to pravo i taj posao.
Zauvek.
A kad bi se zabeležio (i to javno) samo jedan takav slučaj, situacija bi počela da se menja preko noći.
Nabolje.

Ostavi poruku