KADA neko učestvuje u političkoj utakmici u borbi za glasove građana i sebi postavi cilj da pobedi, tako organizuje kampanju, a dogodi se da sa jednim procentom iznad cenzusa uđe u parlament, onda sledi reakcija.
Kakva? Politička osujećenost, buka i bes protiv pobednika na izborima koja, inače, nije tesna već ubedljiva.
Za tu pobedu su glasali naši građani i sugrađani iza paravana, samostalno sa olovkom u ruci.
Za gubitnike, takođe naši građani.
Za demokratski život u Srbiji karakteristično je ponašanje onih koji gube.
Teško ili nikako neće da prihvate činjenicu da građani svojim glasovima rangiraju tabelu političkih stranaka.
Lideri stranaka koje su slabo prošle na izborima, po pravilu odgovornost za neuspeh prebacuju na pobednika.
Mogu se razumeti protesti Dveri-DSS zbog koraka do cenzusa, ali šta tu traže oni koji su preskočili zakonski prag? Tako, posle najnovijih izbora, moglo se čuti sa strane ovog dela opozicije da je pobednik krao izbore (!), da je pobednik, u stvari, pretrpeo izborni poraz (!), da je na čelu pobednika diktator (to veli Bojan Pajtić, koji je 16 godina vladao AP Vojvodinom i niko mu nije rekao da je mali dikator).
A najkomičniji je onaj zahtev koji dolazi od stranke koja je dobacila do ispod jedan odsto glasova (i jednog analitičara) da se izbori ponove i da su „nelegitimni“.
Uz sve to, rečeno je da Srbija postaje Severna Koreja, a pristalice su izvikivale uvredljive reči na račun pobednika, što sve mora izazvati stid.
Ovakva retorika onih koji su promašili u svojim nadama i očekivanjima, može se objasniti i faktorom političke frustracije.
Realnost politike zamenjuje se fantastikom, a posledice ovakvog ponašanja mogu da budu višestruke.
Na prvom mestu, ovakvim delovanjem stranke, čiji lideri nastupaju tako što odgovornost za svoj slab plasman prebacuju na prljavu igru ubedljivog pobedika, nanose najteži udarac sopstvenoj budućnosti u biračkom telu Srbije.
Umesto da preispituju sopstvene razloge slabog plasmana u izbornoj trci, one lako grme protiv protivnika sa optužbama u koje niko razuman ne može da poveruje.
Forsiranje navodne izborne krađe ovim šefovima stranaka pomaže da izbegnu pitanje velikog poraza na izborima.
Svaki odgovoran član DS pitaće se kolika je zasluga Bojana Pajtića za pad ove stranke na šest posto glasova.
Bivši stečajni upravnik Saša Radulović takođe je digao glas protiv izborne krađe, i to ni manje ni više nego 300.000 glasova (!!) a vikao je pre izbora da pobeđuje i da će vlast pasti.
Kako bi bilo da se upita nije li koren njegove buke i besa u pogrešnoj samoproceni ili u precenjivanju sopstvenih političkih mogućnosti.
Najzad, nije lako kada bivši predsednik Republike Srbije, sa još dvojcom, padne na 5,02 procenta glasova.
To psihološki i politički nije lako podneti.
Ali nije teško pogledati se u političko ogledalo pa reći sebi – i ja negde grešim u partijsko-političkom poslu.
Izbegavanje stranke i njenog lidera da kritički analiziraju sopstveno političko delovanje i izbornu kampanju, jedna je od posledica koje se ne tiču samo stranke i njenog rada.
Druga važna strana ovakvog političkog ponašanja je urušavanje, inače tanke, političke kulture u Republici Srbiji.
Demokratija je zelena biljka na ovim prostorima.
Njene institucije, ukoliko nam je stalo do razvoja, moramo poštovati.
Kao što u pravu važi izreka „loš zakon, ali je zakon“, tako i u demokratiji važi pravilo da se moraju uvažavati pravila igre.
To znači sledeće.
Ako neko javno govori o izbornoj krađi, onda mora najpre da pruže dokaze, a potom da se obrati nadležnim ustanovama koje će tako nešto utvrditi.
Ako neko viče da je pokraden i pored ubedljive pobede pobednika, a da ne poštuje navedeni postupak, onda se promoviše neka vrsta anarhičnosti i širi ono što je dugoročno najopasnije za demokratsku kulturu – nepoverenje u institucije.
Takvo partijsko-političko delovanje zamračuje ono što je najdragocenije u ovom sistemu vlasti – izlazak građana na izbore.
Onaj koji širi prazne izjave o krađi glasova mimo procedure, perspektivno odvraća građane od izbora.
Zašto bi neko učestvovao ako mu neke stranke napune uši da će biti krađe.
A činjenica je da su i pre izbora neki stranački golemaši davali izjave o tome da će biti krađe glasova.
Baš tako: i pre izbornog procesa! Konačno, ovakva strategija optuživanja ubedljivog pobednika za krađu glasova ruži političko lice Srbije u inostranstvu.
Varaju se vođe stranaka koje su jedva prešle cenzus ako misle da je to nešto što kompromituje Vladu i vladajuću stranku.
Oni koji posmatraju iz inostranstva Srbiju, pitaće se kakve su to stranke u Srbiji i kakva su to ponašanja kada se ne poštuju institucije izbornog postupka.
Pa nisu daleko od ovakovog zaključka: ako oni tako rade u Srbiji, tako će i u inostranstvu.
Onima u Srbiji koji ne žele da kaljaju sopstveno političko lice mora biti najpreči zadatak da stanu u odbranu demokratske političke kulture i njenih institucija.
