DUGO je tipičan simbol „obojenih revolucionara“ bilo cveće: ruže u Gruziji, lale u Kirgiziji, različci u Belorusiji, jasmin u Tunisu…
Priroda porekla tih cvetnih simbola i atributa je veoma prosta – ona se nalazi u arhetipovima istorijskog sećanja Amerikanaca koji se sećaju hipi pokreta – „dece cveća“, koja su na poseban način izražavala svoj protest protiv države i njene politike.
To odmah odaje u scenarijima „obojenih revolucija“ karakterističan pečat severnoameričkih Anglosaksonaca.
Osim toga, u izboru cvetne simbolike krije se i težnja scenarista „obojenih revolucija“ da pomoću cveća u rukama žena i mladih naglase „nenasilnu“ prirodu „revolucije“, maskirajući time državni prevrat koji se vrši.
Spolja gledano, „obojene revolucije“ su nevojne tehnologije za promenu političkih režima.
Zato ih često nazivaju tehnologijama ili instrumentima „meke sile“.
Taj pristup dovodi u zabludu jer navodi na to da se „obojene revolucije“ smatraju mekšim i stoga naprednijim i po društvo manje opasnim oblikom vršenja uticaja na autoritarne režime.
Tako se zapravo propagiraju „obojene revolucije“ kao nešto suprotno oružanim državnim prevratima.
Međutim, „obojene revolucije“ nisu ništa drugo nego instrumenti za slamanje demokratskih režima koji su kopija anglosaksonskih modela u nezapadnim zemljama.
Amerikanci ne samo da su stvorili model demokratskog državnog uređenja orijentisan na „izvoz“, već su se postarali da stvore i specijalne instrumente predviđene za njihovo slamanje i demontažu režima, ukoliko nastane takva potreba.
A kao instrumenti se koriste „revolucije ruža“, „revolucije lala“ i ostalih nedužnih cvetova poput kamilice, različka i zvončića. (Fakti)

Ostavi poruku