Razmišljao sam u izbornim danima da li je moguće da svima stvarno bude bolje? Pokušavam da budem optimista namerno previđajući sumnje većine sa kojima sam se susreo ovih dana. Čini mi se da je sve više onih koji svesno ili nesvesno svoje stanje žele da prikažu još težim.
Nekako se predaju beznađu i besmislu ne mogavši da pobede sebičnost u sebi.
Ljudska reč postala je nesnosna žalopojka sve zbog nespremnosti pojedinaca da se hrabro suoče sa svojim uspesima i neuspesima.
Smislena narodna mudrost: „U dobru se ne povisi, a u zlu se ne ponizi“, kao da se ne razume.
Ostaje u sferi nemogućeg i nepotrebnog zbog nespremnosti savremenog čoveka da pobedi u sebi nagone koji stvaraju zavist prema uspešnijim i podstiču nasilje jačeg nad slabijim.
Tako se troše stvaralački porivi, što dovodi do besmislenih sukoba i osvetničkih postupaka.
Tako svako sam sebe poražava i postaje žrtva sopstvene nedorečenosti, što obesmišljava stvarnu uspešnost svodeći sve na potrebu za poražavanjem neistomišljenika.
Bilo bi dobro ukoliko bi oni koji budu izabrani ili imenovani na visoke državne funkcije mogli da prevaziđu u sebi sebične i osvetničke nagone.
Da u prvi plan stave svoju odgovornost, da opravdaju dobijeno poverenje ne želeći da besmisleno troše vreme na prozivke drugih.
Danima i nedeljama pre dana glasanja, u kojem su dobili pravo i mogućnost da pokažu kako žele da služe boljitku svih, imali su mogućnost da govore o sebi i svojim planovima.
Nažalost, skoro svi su više govorili o drugima nego o sebi.
Krajnje je vreme da oni koji su dobili poverenje prestanu da i dalje tako postupaju.
Potrebno je da u prvi plan stave ono što su obećali i bez dvoumljenja počnu da se bave ostvarenjem datih obećanja.
Vreme teče neumitno, ne može se usporiti ni ubrzati, zbog toga je potrebno odmah početi sa realizacijom predviđenih radnji bez izgovaranja drugim i drugačijim.
Oni koji nisu zadobili poverenje ne bi trebalo da se osećaju poraženim, ali ako se odmah opredele za sukob i ometanje stvaralaštva izabranih, sami sebe predstavljaju kao neodgovorne ljude.
To ne znači da bi trebalo da ćute diveći se onome što je za kritiku, samo je važno da to bude smisleno i uspešno a ne zlonamerno zbog činjenice da oni nisu dobili narodno poverenje.
Najgore od svega bilo bi ako bi umesto preispitivanja sopstvenih nedorečenosti počeli da vređaju narod, jer na taj način pokazuju da nisu stvarno spremni da služe boljitku.
Sami sebi su cilj i kad nije nešto po njihovoj volji to proglašavaju neznanjem drugih.
Važno je da ne odustanu od stvaralačkog optimizma i da ne pristanu da svoj poraz doživljavaju kao konačni gubitak smisla.
To povlačenje u sebe i odustajanje od dalje stvaralačke odgovornosti prikazuje ih kao ljude kratkog daha koji ne mogu da vide dalje od svojih sebičnih interesa.
Da bi mogli da budu odgovorni kreatori i kritičari koji doprinose boljitku svih moraju prethodno da budu samokritični i bar pred samim sobom priznaju svoje greške.
Moramo svi zajedno što pre da prevaziđemo beznađe kojim smo sami sebe okupirali slušanjem i pričanjem o teškoćama u kojima smo, robujući različitim teorijama zavere.
Skoro svaki učesnik u izbornom procesu nastojao je da što više omalovaži one sa kojima se borio za neku od društvenih funkcija.
Retko ko je dobijeno vreme u pisanim i elektronskim medijima iskoristio da se predstavi na pravi način.
Mnogi su govorili šta neće i protiv koga su, a ne šta misle da urade ako dobiju mogućnost da postanu narodni prvaci, svejedno da li na republičkom, pokrajinskom ili lokalnom nivou.
To je neshvatljivo i potrebno je izbegavati takve navike, ali ako se tako nastavi i posle preuzimanja funkcije to postaje neodgovorno postupanje i opasnost koja sve vodi u besmisao i beznađe.
Važno je da svi razumemo da političar ne sme da postane zanimanje koje potiskuje stručnost i obesmišljava druge oblike čovekovog stvaralaštva.
Ako se nastavi i dalje favorizovanje partijske pripadnosti na štetu nauke, tehnološkog razvoja, ekonomije, umetnosti, doći ćemo u stanje diktature partijskih podanika nad ljudima koji stvaraju neopterećeni potrebom da se politički angažuju zbog nedostatka stručnih kvalifikacija i ljudskih kvaliteta.
Naravno, postoje ljudi koji odgovorno i pošteno istrajavaju u svojim političkim partijama i sigurno je da oni nisu ti koji zloupotrebljavaju svoje političke stavove.
Samo je važno da partijska pripadnost ne bude jedini uslov za odabir odgovornih stvaralaca.
Nisu sve društvene funkcije uslovljene političkom pripadnošću, mnogo više je onih koje zahtevaju stručnost i adekvatno obrazovanje.
Samo onda kad se to prepozna moguće je ostvariti društveni boljitak za sve, a ne samo za partijske prvoborce.
Svedoci smo da se poslednjih godina sve više partijskih predstavnika poziva na Boga i veru i to nam daje pravo da podsetimo na jevanđelski stav: „Ko hoće da bude prvi među vama neka svima služi!“ Bilo bi dobro da ovo razumeju oni koji su izabrani da u naredne četiri godine uređuju društvo i državu.
Ako bi se to dogodilo, onda smo svi pobednici.

Ostavi poruku