AKO je politika opšta stvar i kao takva otvorena za svakog građanina, nije ništa neobično da se politički opredeljuju i javne ličnosti.
One mogu da budu članovi političkih stranaka, da preuzmu neku državnu funkciju, a mogu da izražavaju javnu predizbornu podršku partiji ili koaliciji partija.
Razumljivo je njihovo pravo da budu deo vlasti ili opozicije.
Njihovo pojavljivanje u taboru neke od političkih stranaka trebalo bi da ima težinu koja privlači neopredeljene birače.
Međutim, veliko je pitanje kolika je partijska i opštepolitička korist od umetnika, naučnika i intelektualaca u borbi za pridobijanje glasova birača.
A od načina na koji iskazuju podršku mogu da učvrste, ali i nanesu štetu sopstvenom profesionalnom ugledu.
Uzmimo za primer pismo Demokratske stranke koje potpisa četrdesetak javnih ličnosti – intelektualaca, umetnika, glumaca (najviše), sociološkinja, sportista.
Prva stvar koja izaziva pitanje kod čitaoca pisma svakako je njegovo autorstvo.
Sigurno je da ga svi potpisnici nisu pisali, ali sam čin potpisa je i saglašavanje sa njegovim sadržajem.
I tu se pojavljuje ono što može da bude problem za profesionalni ugled potpisnika.
Da li su kritički stavovi o vladi i državnoj politici koje potpisuju: 1) tačni/netačni, 2) doprinose li političkoj kulturi Srbije? 3) u kojoj meri problematizuju svoj odnos sa “svojom” publikom.
Potpisnici stavljaju svoje ime ispod tvrdnje da je Srbija “zemlja cenzure i autocenzure, siromaštva i nezadovoljstva, apatije i beznađa, institucija koje propadaju i nesigurnosti koja raste”.
Drugo, u pismu se tvrdi da laž vlada Srbijom “lažne investicije, lažne diplome, lažni stručnjaci, lažne reforme”.
Treće, da u Srbiji nema političkih sloboda već “novi lični i politički kult a javne rasprave i društvene razgovore zamenio je “strah u kome zgašnjava svaka nada”.
Ovi iskazi su zapravo poziv biračima da glasaju za koaliciju sa DS na čelu.
Ko može da se saglasi sa ovakvim pozivom? Najpre, ovakva crna politička slika Srbije je proizvod ostrašćenosti i krajnje ideologizovanog mišljenja.
Ko može da prihvati reči o lažnoj Srbiji? Ko će ponoviti iskaz da je Srbija zemlja cenzure u kojoj institucije propadaju? Ima li nekog ko bi poverovao potpisnicima pisma da u Srbiji nema političkih sloboda, da nema javnih rasprava i da postoji lični kult sa vladavinom straha? Politički govor je otvoren za svaku reč i akteri ove delatnosti mogu ali i ne moraju da ih izgovoraju sa odgovornošću.
U tom govoru, između reči i stvarnosti, može da se pojavi provalija i nikom ništa.
Ali posledice takvog jezičkog ponašanja su uvek dalekosežne – one vode u napredak i blagostanje ili propadanje i razaranje opšteg interesa države.
U ovom pismu čitamo reči koje ne korespondiraju sa stvarnošću.
I ne samo to.
Potpisnici pisma su deo javnog života u Srbiji, a neki među njima demantuju ono što su potpisali.
Ako pišu da je Srbija laž onda treba reći da su i oni deo te laži.
Ili su, možda, neko ostrvo istine u Srbiji? Posebno je za studij priča o cenzuri, političkoj neslobodi i strahu.
Među potpisnicima su oni glumci, pisci, sociološkinje čije kritike državne politike mogu ući u almanah najtežih mogućih optužbi i uvreda na račun vlasti, a posebno predsednika vlade.
U nekoliko intervjua reditelj Kokan Mladenović je dokazao postojanje svekolike moguće mržnje na račun vlade i premijera.
Evo samo jednog naslova njegovih intervjua u neslobodnoj Srbiji: “Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, devedesete su došle na naplatu” (Blic, 10. septembra 2015).
Pravi primer cenzure i zatiranja slobode govora, zar ne?! Nema pogrdne reči koja nije rečena i od drugih, ne samo sa ovog spiska.
Pljušte najteže uvrede.
I? Nema slobode, već samo strah širi svoje oči u Srbiji.
Ima među potpisnicima, a i van liste, onih koji dobijaju pare iz budžeta i iz stranih fondova, za svoje programe.
Istovremeno šire sliku o mračnoj Srbiji i Srbiji neslobode.
I to je istina! A zašto učestvuju u laži kad je preziru? Jedno pitanje neka ostane za drugu priliku.
Tiče se odnosa javnih i privatnih ličnosti.
Kako će reagovati publika na ovakve stavove umetnika i intelektualaca? To je prava zagonetka.
Može da toleriše političke razlike svojih javnih ličnosti, ali do jedne granice.
Sigurno je da će biti i onih koji neće pristati na crnu sliku Srbije.
Neće pristati na manihejsku sliku države u kojoj žive.
A biće i onih koji će se upitati: ako je Srbija zlo, onda su i oni i svi mi deo toga zla.
Ko može da prihvati takve reči o Srbiji? Dr Zoran Avramović, sociolog

Ostavi poruku