VEST da je 21-godišnji momak iz Niša na 151. večitom derbiju Zvezde i Partizana u eksploziji posebno snažne petarde, tzv. topovskog udara, izgubio dva prsta, palac i kažiprst, ukazuje na neophodnost da država, konačno, onima što unose bombe na pune tribine odlučno pokaže srednji prst.
Pošto je saopštio tužnu vest, iskusni doktor je dodao i da je ovo bio “jedan od mirnijih derbija”.
Pa da: jedan mladić, Aleksandar Radović, pre više od decenije je poginuo na severnoj tribini Partizanovog stadiona.
A “topovski udar”? Ma, to je sitnica, to je padalo i po novinarskim laptopovima, i u masu gde je otac prvi put doveo sinove predškolskog uzrasta, pucalo je u blizini desnog oka i levog uha ljudi koji su već pretrpeli po jedan srčani udar, pretilo da uđe pod uniformu policajca koji je preživeo Kosovo…
A realno, ima li boljeg razloga da čovek ostane bogalj, ili da umre – od fudbala? Ili, eventualno, od košarke? Razumni bi rekli: “Momci, to je igra loptom, zbog toga ne treba da se gubi glava, ili delovi tela.” Bombaški napad na fudbalski stadion nedavno je izvela – Islamska država.
Potpisnik ovog komentara navija za Zvezdu, bio je onomad i u Bariju, i više bi voleo da su u Zvezdinom golu završila dva gola, a da momak iz Niša nije ostao bez dva prsta.
Eto.
Napisasmo li da država treba da se umeša? Da, traje predizborna kampanja, a nije mudro zamerati se organizovanim manjinama baš tada.
Onda da damo državi rok do 152. derbija da stvari dovede u red.
U međuvremenu, kao i uvek kada se neko golemo nepočinstvo dogodi u zemlji, da ponavljamo pitanja kao pokvareni gramofon: Ko u Beogradu baca bombe na narod? Ko to pušta na stadion? Ko to drži na slobodi?

Ostavi poruku