SRBIJA i njena elita su pred novim testom – da li će po ko zna koji put potonuti u kaljugu palanačke zavisti ili će prepoznati idealnu šansu da svi ponosno podignemo glavu.
Reč je o državnoj kandidaturi Vuka Jeremića za naslednika Ban Ki Muna.
To je trka za mesto prvog i najvažnijeg svetskog diplomate.
To je bitka za funkciju koja donosi čast, ugled, uticaj, autoritet.
To je borba za fotelju koja bi mogla da pripadne ne samo našem ambicioznom političaru „na steroidima“, već – celoj državi! Zar bi bilo snažnije simboličke potvrde da je Srbija povratila poštovanje u svetu nego da ispratimo svog čoveka na vodeće mesto svetske organizacije – na čelno mesto Ujedinjenih nacija iz kojih je naša zemlja išutirana 1992, a ponovo primljena tek posle zlohudih devedestih? Zar Vukova pobeda ne bi bila dokaz da Srbija, sa svim slabostima, posrtajima i lutanjima, ipak svetluca kao oaza u novim hladnoratovskim maglama? Da smo država, kojoj veruju i Istok i Zapad, i Amerika i Rusija.
Zar Jeremićev trijumf u jakoj konkurenciji diplomata iz okolnih zemalja ne bi bio štambilj da je Srbija prepoznata, kao politička kota pomirenja u ovom delu sveta? Istina je, Jeremić je bio i Tadićev učenik i vedeta DS.
Tačno je, bio je i šef diplomatije kod Koštunice, a i DSS je savetovao Vladu da ga kandiduje u trci za UN…
Zato, ne bi valjalo da se partijski lideri dure i da sada cinično Vuku podmeću nogu samo zato što ga je Vučićeva vlada predložila.
Stranke i ugledni intelektualci na toj temi ne smeju da vode kampanju.
Prirodno je da Vuka svi jasno i glasno podrže.
Jer, pobeda bi bila čist dobitak! Za sve.
Pa da se zaori „Marš na Drinu“ opet iznad Ist Rivera.

Ostavi poruku