SHARE

OD STALNOG DOPISNIKA – PARIZNE postoje monolitni Zapad i islamski svet.
Zapad danas plaća skupu cenu svog najvećim delom pogrešnog odnosa prema islamu i muslimanima, odnosa koji je već odavno protivrečan i u suštini nasilan, licemeran, neosetljiv i samozavaravajući.
Odavno se izgubila sposobnost da se stvari nazivaju pravim imenima, sistem vrednosti je iz temelja poljuljan i vlada pojmovni i moralni haos.
S druge strane, islamski svet proživljava svoje duboke unutrašnje raskole nad kojima se, kao apokaliptička avet, svojevrsna metastaza naličja onoga što je uobičajeno nazivati globalizacijom, nadvija teroristička pošast.
To, u kontekstu aktuelne situacije kroz koju prolazi svet, u intervjuu za “Novosti”, ističe ambasador Srbije pri Unesku, Darko Tanasković. * Šta pokazuju vaši lični kontakti sa predstavnicima zemalja iz celog sveta u ovoj svetskoj organizaciji, o aktuelnom odnosu Zapada i islamskog sveta? – Ako u svemu ima i nečeg dobrog, to je da se i u Unesku, koji je svet u malom, svakodnevno osvedočavam da još uvek ima mnogo čestitih i uravnoteženih muslimana i nemuslimana.
Oni će na kraju, ali uz velika iskušenja, muke i stradanja, poglavito nedužnih, pronaći put čovečanstvu, nadajmo se.
Jer, kako napisa besmrtni Njegoš, “udar nađe iskru u kamenu”.
Dok je iskre, ima i nade.
Kratkoročno, međutim, nema razloga za optimizam. “Ćeraćemo se još!” * Može li se nedavni rezultat glasanja u Unesku smatrati najvećom diplomatskom pobedom Srbije u poslednje dve decenije? – Nije preporučljivo preterivati u ocenama onoga što se 9. novembra dogodilo na zasedanju Generalne konferencije Uneska, već je važno sagledati realan, aktuelan, a pogotovo perspektivan značaj činjenice da je u jednoj važnoj međunarodnoj organizaciji, izjašnjavanjem u skladu s redovnom procedurom, koja za Srbiju nije povoljna, jer se u konačan rezultat ne uračunavaju glasovi uzdržanih, osujećeno donošenje višestruko štetne odluke, kako po Srbiju tako i po Unesko.
Nesumnjivo je reč o diplomatskom i političkom uspehu, na kakve u koordinatama međunarodnih organizacija nismo navikli, jer se već godinama iz niza razloga produžava negativna tendencija, odnosno inercija kolektivnog opredeljivanja protiv legalnih i legitimnih interesa Srbije, pogotovo kad je reč o nastojanju da zaštiti svoj međunarodnopravno zasnovani suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji.
Mislim da je ovakvim ishodom glasanja u Generalnoj skupštini Uneska ukupna pozicija Srbije ojačana, kako u toj specijalizovanoj agenciji UN tako i šire.
Ovu okolnost treba racionalno i mudro valorizovati, prvenstveno kroz dosledno insistiranje na rešavanju svih pitanja u vezi s “Kosovom” kroz dijalog u Briselu.
Da izglednijeg puta nema, kao da počinju da shvataju i oni koji su ponajviše, osobito u završnici kampanje, podržavali Prištinu u zahtevu da “Kosovo” bude primljeno u Unesko.
Izlaganje potpredsednika SAD Bajdena pre nekoliko dana u Zagrebu, bilo je u ovom smislu veoma indikativno.
Ako se na svim stranama tako shvate poruke glasanja u Unesku, onda bi se ono stvarno moglo pokazati kao veoma značajno. * Srbiji je glas dalo mnogo muslimanskih zemalja. Šta to pokazuje? – Nametljivo pozivanje na islamsku solidarnost s “Kosovom”, praćeno snažnom propagandom, čemu pribegavaju neke muslimanske zemlje, a čime se i Priština sračunato koristi, u delu međunarodne javnosti stvorilo je utisak da je posredi u biti međureligijski sukob.
S obzirom na to da su Albanci na KiM velikom većinom muslimani, a Srbi pravoslavci, verska dimenzija ukupnog sučeljavanja svakako (oduvek) postoji, a jačanjem radikalnih struja među muslimanima ona postaje izraženija.
Međutim, za razliku od vremena rata u BiH, kad je galvanizovanje svetske islamske solidarnosti s muslimanima/Bošnjacima dobilo najšire razmere, u slučaju “Kosova” to nikad nije postignuto, iako i dalje ima država koje se stavljaju na stranu Prištine prevashodno na osnovu verske pripadnosti.
Mnoge većinski muslimanske države u opredeljivanju za određeni odnos prema “Kosovu” racionalno se rukovode svojim državno-nacionalnim, a ne verskim razlozima, i adekvatno politički postavljaju.
Zato se može smatrati grubom zloupotrebom uključivanje generalnog sekretara Organizacije Islamske konferencije u kampanju za prijem “Kosova” u Unesko i vršenje pritiska na pojedine zemlje da promene svoje principijelne stavove.
Jer, u vezi s ovim pitanjem u OIK nema i ne može biti saglasnosti. * Mnogobrojne islamske zemlje bile su uz Srbiju i tokom devedesetih.
Da li to briše tezu o religijskom sukobu na tlu bivše Jugoslavije? – Na prostoru bivše Jugoslavije sukobi nisu bili jednovrsni, već su sadržali više komponenti i motivacijskih ishodišta, a među njima i versku, ali nije moguće reći da su primarno ili pretežno bili verski.
U zavisnosti od toga ko se i kada sukobljavao, do izražaja je više dolazila ova ili ona dimenzija konfliktnosti, što je bilo i istorijski i konjunkturno uslovljeno.
Bitno je ne apsolutizovati, ali i ne zanemarivati nijednu dimenziju, jer se u protivnom stiče iskrivljena slika o ovom krajnje složenom periodu naše najbliže prošlosti koja, zapravo, još do kraja i nije prošla.
Konkretno, kad je o “Kosovu” reč, veoma je pozitivno to što se znatnom delu islamskog sveta nije uspelo nametnuti pojednostavljenu i jednostranu predstavu da je u pitanju međuverski sukob. * Srbiju decenijama svrstavaju između Istoka i Zapada.
Koliko odnos snaga u Unesku tokom izjašnjavanja o Kosovu pokazuje gde je, zapravo, naše prirodno mesto? – Naše mesto bi po svemu trebalo da je u Evropi, kojoj geografski i civilizacijski neopozivo pripadamo, bez obzira na to što u ovoj, ipak kratkoj istorijskoj fazi razvoja (zasad) nismo i u Evropskoj uniji.
Paradoksalno, međutim, najmanje razumevanja za naš stav u vezi s neprihvatljivošću prijema “Kosova” u Unesko ispoljeno je baš u Evropi, a grupa država članica EU podržala je predlog Albanije da se zahtev Prištine stavi na dnevni red Generalne konferencije Uneska i usrdno lobirala da bude usvojen.
To svakako nešto govori i ne može se analitički zanemariti.
S druge strane, uzmemo li u obzir da zahtev “Kosova” nije prihvaćen i pogledamo li ko je sve glasao protiv ili se uzdržao, uz veoma rečitu činjenicu da je, posle konfrontacije u vezi s “Kosovom”, Srbija izabrana u Izvršni savet Uneska, dobivši 161 glas, od predstavnika 186 država koje su glasale, jasno je da ona, u političkom smislu, nije ni na Istoku ni na Zapadu, a ni između Istoka i Zapada, kako se često stereotipno voli reći, već da je u matici traganja za ravnotežom jednog budućeg sveta koji je danas u dalekosežnom i neizvesnom previranju i prestrojavanju, premda ne sasvim bez sličnosti s geopolitičkim konstelacijama nekih minulih vremena. * Da li odnos članica Uneska prema kosovskom pitanju može da nam pomogne u uzavrelim dešavanjima koja potresaju planetu? – Rezultat glasanja u Generalnoj konferenciji Uneska, premda tesan, pogotovo s obzirom na ono što mu je tokom prethodnih nekoliko meseci žive diplomatske i političke aktivnosti na bilateralnom i multilateralnom planu prethodilo, nikako nije slučajan.
Verujem da je pozicija Srbije ovakvim ishodom objektivno ojačana, ali i da nema mesta nikakvom trijumfalizmu.
Ako se Priština i njeni pokrovitelji za dve godine, kako neki kosovski zvaničnici najavljuju, odluče za novi pokušaj “osvajanja” Uneska, biće im svakako teže da obezbede željenu podršku, jer se tokom perioda povećanog zanimanja za “kosovski sindrom” štošta razjasnilo.
Ne može se više računati na neobaveštenost predstavnika pojedinih država ili na njihovu pogrešnu obaveštenost, što su zagovornici prijema “Kosova” u Unesko obilato zloupotrebljavali, plasirajući poluistine, pa i neistine i slikajući jednu nerealnu, ružičastu i zašećerenu sliku mlade, idilične, a navodno nepravedno izolovane države.
NE VERUJEM U SKORI SVETSKI SUKOB * GLASANjE u Unesku pokazalo je veliku polarizovanost među članicama.
Slično je i među velikim silama oko drugih, suštinskih pitanja.
Da li smo na pragu velikog svetskog sukoba? – Preveliko pitanje za jednog malog čoveka.
Ipak, uprkos svim zloslutnim nagoveštajima, nisam sklon da verujem u neminovnost kataklizmatičnog svetskog sukoba.
Uostalom, često se previđa da je svet objektivno sve naglašenije multipolaran, što je, pored ostalog, došlo do izražaja i kod glasanja o prijemu “Kosova” u Unesko.
Većina koja je glasala za “Kosovo” istovremeno je brojčano ubedljiva manjina svetskog stanovišta.
Kad s jedne strane imate Kinu, Rusiju, Indiju, Indoneziju, Kazahstan, Brazil, Argentinu, Španiju, Južnu Afriku, teško se može govoriti o bipolarnosti u blokovskom smislu.ŽIVOT, UPRKOS TERORIZMU * KAKO ste, doživeli Pariz posle 13. novembra? Izlazite li na ulicu, da li se okrećete oko sebe kada kupujete hleb i novine? – Čudno je, ali u suštini psihički spasonosno, kako se čovek brzo navikava i na najnelagodnije situacije i vanredne okolnosti.
Ako se izuzmu građani na ovaj ili onaj način pogođeni ili okrznuti tragedijom, kao i nekoliki gradski kvartovi, u Parizu je već dan posle terorističkih napada sve površinski i pojavno izgledalo normalno.
Povećane mere bezbednosti nisu naročito vidljive, ali se osećaju, kao i neka teskoba koja lebdi u vazduhu.
No, i ona prelazi u naviku i počinje da čili.
Vraćajući se s posla, Parižani na ulici i dalje čupkaju sveži i mirisni baget, letimično pregledajući naslove na prvim stranicama večernjih novina.
Samo što ti naslovi sada izveštavaju o realnosti terorizma, s kojom se očigledno mora živeti.
Naglasak je na “mora živeti”.

SHARE

Оставите одговор