SHARE

NIJE knez Lazar 1389. poveo Miloša Obilića i srpske vitezove na Kosovo da “prolije krv” već je izabrao carsko nebesko i vinuo se u večnost odbranom svete zemlje.
Nikad patrijarh srpski Pavle, koji je bio verski i duhovni vođa naroda u najkrvavijim godinama zla, nije javno pozivao da puškom i nožem branimo naše iako se i to moralo.
Poruku patrijarha Irineja u Visokim Dečanima da će Srbi, ako treba, proliti i krv za odbranu svetinja mogu da koriste i zloupotrebe samo naši neprijatelji.
U danima kad buja ekstremizam u Prištini, kad preobučeni teroristi suspenduju sve dogovore sa Beogradom, pokazuju naoštrene očnjake i prete da zapale veliku vatru, najmanje što može da nam pomogne su ovakve izjave sa vrha Srpske pravoslavne crkve.
Takve poruke, istorija nas uči, i kada imaju plemenit i častan poriv, lako se mogu istrgnuti iz konteksta, spinovati u postmodernim medijskim laboratorijama i vratiti nama kao bumerang.
Sa čela najvažnije narodne institucije koja je suštinski zaštitnik Srba na Kosovu, oko čijeg krsta i molitve su se okupili naši sunarodnici, ovakve reči paraju uši.
Ispod manastirskih kupola, gde Srbi vide i duboko osećaju večnu vezu sa sopstvenim postojanjem, “prolivanje krvi” ne zvoni kao lekovite reči utehe i nade.
Naravno, Srbija nikada ne sme da odustane od Kosova i Metohije, jer bi u tom trenutku prestala da bude Srbija.
Naravno, Srbija ne sme da napusti svoje svetinje.
Naravno, branićemo zauvek ono što je naše.
Ali posle krvavih ratova koje smo izgubili, proterivanja i ubijanja naroda, paljenja crkava i manastira, naše najjače i jedino oružje sada je strpljenje.
Kao što je patrijarhu i crkvi sada najjače oružje – molitva.

SHARE

Оставите одговор