SHARE

PARIZ – OD STALNOG DOPISNIKA SVEVIŠNjI utulio lumene, čkilji neki sivi snop.
Na prilazu Sen Deniju, stražari bolnica Delafonten u kojoj se leče neki od povređenih Srba, blokovi spavaonica pobacani kao nepospremljene lego kocke, žena prosi sva u crnom.
Novi autobusi, stare navike.
Mladić i devojka se raspituju da li se parking plaća.
Ulice mnogo praznije.
Istovaruju šleper da napune samoposlugu.
Cakle se tramvajske šine. Žena u ulazu prebira po prospektima za jeftinu hranu. Čovek s rukama u džepovima sporo hoda.
Na kolima, karton zamenjuje staklo.
Na terasama rađaju grozdovi satelitskih tanjira, krajnje neobičan plod za ova vremena.
Na balkonu čak i cveće.
Karusel žmirka, ali stoji.
Na njemu stari “spaček”, kad su vremena bila bolja.
Jutro je.
Pospane i još uspavane glave.
Na zgradi opštine podsetnik da je zajedničko suprotstavljanje nabolji način da se odgovori varvarstvu.
Preko puta, ispred bistroa, petorica došljaka ispijaju kafu, lagano razmičući dno plastičnom drškom.
Na trgu je sve renovirano, ali džaba.
Malo dalje, zapuštene zgrade.
Strani turisti sada pre skoknu ovde nego do Bogorodičine crkve.
Promenila se vremena.
Ulica Republike.
Specijaliteti orijentalni i egzotični.
Halal.
Zlatni polumesec. Živi ovde i puno naših.
Trojica vremešnih insana bistre situaciju.
Kad su oni dolazili, bili su drugačiji nazori.
Hanume tegle cegere.
Stari musliman nosi cipele s popravke.
Lokalni momci dele prospekte za afro-frizure, tetovažu, lažne nokte i trepavice.
Ulice čiste.
Da li su i sve savesti? Povezana devojka gricka napolitanke i hrani golubove.
Pticama je svejedno.
Mali potomci Gala uče da voze trotinet.
Najedanput, projuri crni “mercedes”.
Vozač s mobilnim.
Bije jaka muzika i iz korena menja atmosferu.
Dodiruju se vitrine prodavnice igračaka i pogrebne opreme.
Na tezgi, sve moguće afričko voće i povrće.
Ljudi čiste izloge, pokušavaju da se vrate u normalu, znajući da ništa više neće biti isto kao pre.
Dižu novac sa bankomata.
Mora da se živi.
Blindirano vozilo doprema banknote.
Zbori se berberski i svahili, magrepski i šamski.
Ispred pošte, zbijeni znatiželjnici, tušta i tma, osmatraju ulicu Korbijon. Čuva je naoružana policija.
Iza, radnici prazne zgradu.
Zasuta je sa pet hiljada metaka.
Morali su da je podupru, da bi se u nju ponovo ušlo.
Kroz prozor, u kamion, sa sprata lete fioke.
Od jakog su nekog materijala, izdržale, čak, i eksploziju.
Na ulici, beba citira Šekspira: kad se rodimo tad plačemo, što smo na veliku pozornicu budala stupili.
Malo dalje, naša Ljiljana još se bori za život.
Na povratku, zavrteo se karusel.
Njim se u srećnom krugu detinjstva vozi samo jedno dete.
Odabralo onaj “spaček”.
Prave vrednosti ne odumiru.
Uz ringišpil, bazilika. Čuju se zvona.
Stenju, nije im lako.
Arapin ka tramvaju prolazi kroz portu.
Najkraći mu put.
Biciklista čita plakat za izložbu balskih haljina u hramu.
Trajaće sve do aprila.
Najednom, istrča žuta mačka.
Nije crna, ima još nade.
Ovo je trenutno simbolična tačka čitavog čovečanstva.
Opasna grupa radikalnih islamskih terorista pobijena je na samo nekoliko stotina metara od nekropole francuskih kraljeva, gde čuvaju i košulju u kojoj su Hrista poveli na raspeće.
Svi ostali, danas, pokušavaju da žive između.
Onom paru nisu stavili kaznu za parkiranje.

SHARE

Оставите одговор