SHARE

Šiptarski separatisti, duboko zaglibljeni u političkom vazalskom plićaku, nikako da shvate kako posle debakla kad nisu primljeni u Unesko i nadalje ne gube nadu kako će se u sledećem izvlačenju u Parizu, za dve godine, naći u imeniku ove međunarodne organizacije. Ne shvatajući da se svet, za razliku od pre više decenija, suočio sa vremenom ubrzane istorije prepune neočekivanosti, koja se menja, skoro svakodnevno, ne preko noći, nego i usred bela dana! Setimo se samo kraja osamdesetih kada je srušen Berlinski zid uz najavu raspada Sovjetskog Saveza, čak i za najobaveštenije tajne službe sveta, bila senzacija nad senzacijama. A sve se to dogodilo jednog podneva kad je tadašnji nemački kancelar Helmut Kol, neopravdano, bez svoje zasluge, kasnije proglašen kao ujedinitelj Nemačke, a njegov domaćin u Moskvi Mihail Sergejevič Gorbačov naznačen kao razjedinitelj. Negde pred ručak, uz laganu šetnju tajgom, zapisao je her Kol u svojim memoarima, Gorbačov je, maltene, kao uzgred, rekao gostu da slobodno može da sruši Berlinski zid i ujedini dve podeljene Nemačke. “Mislio sam da mi je srce stalo ne verujući da sam čuo to što sam čuo” – veli Helmut Kol u svojim zapisima, zamolivši domaćina “da to ponovi”. I desilo se to što se i desilo. Zid je pao i Nemačka se ujedinila posle samo jedne rečenice koja je izmenila sudbinu ne samo jedne države, već i najavila da istorija postaje sve ubrzanija, i kako se može promeniti “ćaskanjem” samo dvojice državnika, a ne voljom njihovih podanika. Današnja Priština, nakazna tvorevina nazvana “Republika Kosovo” nije ni svesna šta joj se može dogoditi ne samo u toku noći, nego i usred bela dana, baš kao i u “moskovskoj šetnji” Gorbačova i Kola, da, danas, sutra, prekosutra, ili za neki mesec, ili godinu, u vreme sve ubrzanije istorije, sazna kako su njihovi pusti snovi raspršeni. Prvi “žuti karton” dobila je nedavno u Parizu i zasigurno neće proći mnogo vremena da dobije i onaj boje njihove zastave! Borislav Komad, novinar

SHARE

Оставите одговор