ДА није било великих налазишта квалитетног угља на северним падинама Мајевице, Бијељина вероватно никада не би добила железничку пругу. И док се годинама управо око пруге одвијао живот, данас је она зарасла у коров и шибље.

Почетком 20. века, Аустроугарска је 1906. године, ради експлоатације угља, изградила ускотрачну пругу, колосека 0,60 метара, од Раче до Угљевика, у дужини од 44 километра. По завршетку Првог светског рата, Дирекција Железница Београд, заменила је постојећу, ускотрачну, пругом нешто ширег колосека од 0,76 метара. Популарни „ћира“ био је дуго понос Сембераца и њихова једина веза са светом. Са железничке станице у Бијељини, као култног места у то време, родбина и пријатељи испраћали су младе регруте у војску уз песму „Ој, машино пусти пару јаче, да не видим драгу како плаче…“, одавде се кретало за Србију и друга места у потрази за бољим животом.

Генерације ученика из Раче, Велиног Села, Броца, Балатуна, Трњака и Дворова путовале су шинобусом у бијељинске школе, а пазарним данима, уторком и петком, вагони су били претесни да приме вредне сеоске домаћице које су журиле са поврћем, сиром и кајмаком на бијељинску зелену пијацу… Нажалост, запамтила је железничка станица и 1995. годину, кад је у августу на хиљаде избеглица, стараца, жена и уплакане деце из Книнске Крајине, данима укрцавано у вагоне за пут у непознато…

У боља, срећнија времена, са железничке станице, теретним возовима, за Италију је одвожено старо гвожђе, шећер из „Шећеране“, ајвар и пекмез из „Саве“, пакети из „Елвака“ и других фирми, а гости Бање Дворови из Срема и Војводине, стизали су углавном шинобусима.

Пропадањем и затварањем фирми, престала је и потреба за овим видом превоза робе, а смањио се и број путника у шинобусима. Писак локомотиве 16. јуна 2005. године, означио је последњу вожњу шинобусом на релацији Бијељина – Шид. Од тада читаву деценију траје тихо умирање железничке станице у Бијељини, док је цела траса пруге одавно зарасла у коров и шибље.

Прошлогодишња иницијатива Бијељине и Шида за обнову пруге, у коју се уклапала и стара идеја о отварању Луке Рача на истоименом прелазу, обрадовала је све житеље села уз пругу. Али, све је остало само на идеји.

У међувремену, урбанистичким планом Града Бијељине предвиђено је рушење железничке станице, на чије место треба да се дислоцира међуградска аутобуска станица. Eкспресно су реаговали из „Железница Србије“, поручивши да „забрањују извођење било каквих радова на згради железничке станице која је њихово власништво“.

ИЗБЛЕДЕЛА ТАБЛА

Идеја о обнови бијељинске железничке станице до данас није реализована. Патетичне приче о романтичним путовањима „ћиром“ заменила је отужна стварност руиниране железничке станице, коју пролазници, због сигурности, заобилазе у широком луку. Једино, избледела табла са именом града и заборављена железничарска капа на расклиматаном столу, још подсећају на место одакле су Семберци кретали у свет, или из далека дочекивали драге особе.

Ostavi poruku