Историчар из Сјенице и добитник Кочићеве награде за 2013. годину Салих Селимовић сматра да бошњачки члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и ефендија Мустафа Церић покушавају да побјегну од свог српског поријекла.

Селимовић, који је велики дио свог животног и радног вијека посветио истраживању коријена муслиманског, односно бошњачког живља на подручју Санџака /Старе Рашке/, наводи да нема ништа спорно и непознато у српским коријенима Бакира Изетбеговића и ефендије Мустафе Церића.

„Баш су ме њих двојица посебно интересовали, с обзиром на нека њихова радикална и иритирајућа иступања. Сматрам да многе њихове изјаве имају политичке разлоге како би хомогенизовали муслиманску или бошњачку масу у тежњи за централизованом Босном“, оцјењује Селимовић у интервјуу Срни.

Према његовом мишљењу, на основу неких иступања Церића и Изетбеговића заиста би се могло повјеровати у њихову србофобију.

„Ефендија Церић, као верник и доскорашњи верски поглавар, не би смео никога да мрзи. Мржња је опасна и за оног ко мрзи и за оне које неко мрзи“, сматра Селимовић.

У прилог тврдњи да Бакир Изетбеговић добро зна од кога потиче, Селимовић подсјећа да Бакиров отац Алија није ни крио своје српске коријене, па у неким његовим документима пише да је „Србин исламске вјероисповијести“, а неке је и сам својеручно попуњавао.

„Познато је да су Изетбеговић и Слободан Милошевић приликом разговора помињали Изетбеговићево београдско порекло“, напомиње Селимовић.

Он наводи да су Изетбеговићи били позната беговска породица у Београду, а даљим поријеклом су из Смедерева и презивали су се Јахићи /од Јахија – што на српском значи Живко/.

„У садашњи Шамац дошли су после исељавања муслимана из Београда 1867. и 1868. године. Алија је био образован човек и није био велики присталица бошњаштва, иако је био велики муслиман, али је као политичар то прихватио“, појашњава Селимовић.

Када је ријеч о Церићу, Селимовић каже да он није „ни негирао ни потврђивао“ своје српско поријекло и наглашава да преци ефендије Церића спадају у најстарије муслиманске породице у БиХ.

„Церићи су били српско-босанско племство. После исламизације дела Церића у 16. веку постали су угледни бегови“, наводи Селимовић и наглашава да Церићи нису мијењали презиме након исламизације, као што су то чинили бројни други муслимани.

Он појашњава да презиме Церић потиче од имена врсте храста /црни храст/, који је код старих Словена сматран светим дрветом, што ни данас није заборављено код Срба православаца и употребљава се за божичне бадњаке, а Церића има и православних и католика.

Селимовић истиче да је жалосно што се великани какви су Меша Селимовић и Емир Кустурица третирају као „некакви издајници муслимана и Бошњака“.

„Они су се само вратили својим коренима и никога нису издали нити им је то икада пало на памет. Изгледа да наш муслиман може да се определи за сваку нацију само не може да буде Србин“, констатује Селимовић.

Он вјерује да би атмосфера на просторима гдје данас заједно живе они који су „остали Срби“ и они који су „постали Бошњаци“ била значајно релаксиранија када Бошњаци не би негирали своје поријекло.

„Што би нашим Србима сметало што је неко муслиман или нашим муслиманима и Бошњацима да су српског порекла? То може само да обједини српски национални корпус и заустави даље погубно сукобљавање у корист сопствене штете, а на задовољство наших непријатеља“, закључује Селимовић.

Коментаришући дубину подјела, Селимовић наводи да би Бошњаци за коју годину могли да читају „Горски вијенац“, који је писан на српском, на „црногорском“ или „босанском“ језику.

„Могло би се десити да Његоша и многих других културних и научних стваралаца уопште не буде у уџбеницима уколико се настави са негацијама и поделама заједничког језика, писма и уопште заједничких достигнућа“, упозорава Селимовић.

Он указује да до аустроугарске окупације није било истицања разлике у језику и писму – писало се ћирилицом, коју ће у другој половини 19. вијека називати босанчицом, а у беговским круговима то писмо је називано „беговским“ или „стара Србија“.

Када је ријеч о великој српској заједници у Турској, која баштини своју православну традицију, Селимовић наводи да није био у прилици да се посвети њеном изучавању јер је за то потребан велики новац, знање старотурског и савременог турског језика, као и приступ архивима.

Он каже да је раније боравио у Турској и увјерио се колико су тамошњи Срби муслиманске вјероисповјести, на које је матица Србија готово заборавила, „одани традицији и верни пореклу“.

„Уверио сам се да наши муслимани у другој па и трећој генерацији, не кријући, истичу своје српско порекло и добрим делом су сачували и свој матерњи језик. Старији увек са носталгијом говоре о Србији, Црној Гори, Југославији. Чак је било емотивних момената, па и суза“, наводи он.

Селимовић појашњава да се осјетио задовољним и ослобођеним фрустрације када је истражио и утврдио своје српско и православно поријекло, мада ни раније није имао комплекс у вези са тим.

„Сматрам да је велика грешка бежати од својих корена и спречавати истраживање, јер народ који нема своје историјски утемељене корене не може да буде ни посебан народ. Не може се само на основу религијске припадности конституисати нација, мада је она на Балкану имала своју одређену улогу у том процесу“, наглашава Селимовић.

Он појашњава да „не жели да буде оно што није, али да му не дају да буде оно што јесте“.

У књизи коју припрема, „Прилози прошлости старе Рашке 2“, у дијелу о „Остацима хришћанске традиције код муслимана у Средњем Полимљу и на Сјеничко – Пештарској висоравни“ наћи ће се свједочења како су стари муслимани чували остатке хришћанске и предхришћанске традиције.

„Они су сматрали да је то сасвим нормално. Од деведесетих година прошлог века упорно се ради у муслиманском делу популације да се ти остаци хришћанске традиције избаце и забораве. Међутим, још се на Пештарској висоравни саборује Ђурђевдан и Алиђун – Илиндан, а муслимани и даље иду у манастире Милешеву и Куманицу на Лиму и чак у Острог. Није као некада, али се ипак иде“, напомиње Селимовић у интервјуу Срни.

 

Ostavi poruku