PARIZ – OD STALNOG DOPISNIKA MELILjA, zemlja obećana.

Ka ovom komadiću španske teritorije, geografskoj čiodi na obali Maroka opasanoj nehumanim bedemima, svakodnevno streme stotine izgladnelih, obezglavljenih i beznadežnih Afrikanaca, tražeći spas i ostvarenje svojih snova, želja i životnih planova.

Oko ove žice teku krv i suze, rastu inat i odlučnost, gube se iluzije i životi.

Poneko i ostvari svoju nameru.

Nekada feničansko naselje, koje je pripadalo i Kartagini, bilo pod vlašću Rimljana, Vikinga, Vizantije, Vizogita i Mavara, a od 1497. godine u okviru teritorije Španije i pored protivljenja Maroka, danas je mnogima evropsko svetlo na kraju afričkog tunela.

Svega 12 kvadratnih kilometara opasano je trostrukim žičanim bedemom visokim sedam metara, čiji su vrhovi oštri kao žilet.

U emigratsko meso zabadaju se do kostiju.

Postavljanje ograde finansirala je Evropska unija, kojoj pokušaji afričkih izbeglica da ovuda prođu, predstavljaju veliki problem.

Ratni vihori, porast islamskog ekstremizma, džihad, etnički sukobi, izgladnelost, opšta beda i potpuni izostanak perspektive, mnoge Afrikance nagone da okušaju sreću, jedinu kartu na koju im je sudbina još dozvolila da zaigraju.

Na put neizvesnosti, straha i nade kreću iz Čada, Nigerije, Gabona, Obale Slonovače, Sirije, Libije, Iraka, Malija, Sudana.

Neki putuju nedeljama, neki mesecima, a ima onih čije putešestvije traje i po nekoliko godina!Iscrpljeni i dehidrirani, bez prebijene pare, putuju od zemlje do zemlje, ilegalno prelaze granice, prose za komad hleba, probijaju se kroz pustinjske oluje i linije sukoba.

Opljačkani, pretučeni, žene silovane. Oni imućniji plaćaju vodiče.

Priča se, po glavi 3.000 evra.

Razvila se prava „transportna“ mafija.

RAZLIČITI SVETOVI Okačeni živi grozdovi na „žici srama“ obišli su nedavno svet na skandaloznoj fotografiji, dok je jedna dama, u prvom planu, mirno, u španskom delu, sa svojim učiteljem golfa, pokušavala da odigra dobitni udarac.

Blagostanje je s druge strane.

Sve, na kraju, ipak čeka isti finalni zadatak.

Zbirno mesto im je divlji kamp u šumi Mont Gurugu, na obližnjoj marokanskoj uzvišici iznad Melilje.

Tu, šćućureni pod improvizovanim šatorskim krilima, čekaju zgodnu priliku.

Nedelju, dve, ceo mesec.

Onda, pod okriljem noći, kad prikupe snagu i čim im svevišnje sile daju znak, kreću u pohod.Nekada ih je sto, nekada dvesta, nekad petsto. Razbiju se u grupice od po dvadesetak, da lakše nadmudre marokansku policiju.

Na kilometar od ograde se ponovo okupe i prišunjaju što bliže cilju.

A onda, uz gromoglasan kamerunski poklič „Boza!“, kojim se priziva sloboda i koji je postao simbol svih afričkih mučenika u pohodu na Melilju, kreće juriš na autonomni grad i špansku enklavu.

Na izlizanim đonovima cipela, papuča ili između bosih nožnih prstiju, zakačene specijalno pripremljene kuke, da bi se lakše savladala ograda. Svi banu najednom, hvataju na prepad.

Padaju, ponekad, i rekordi.

Hvale se neki da su prepreku savladali za svega dva i po minuta.Malo je onih što uspeju da prođu. Šest stotina pripadnika civilne garde čeka ih s druge strane, da ih u startu osujeti u traženju azila.

Pljušte batine pendrekom i niski udarci.

Hvataju ih kao ljudsku divljač, a onda, nogom u stražnjicu, prosleđuju nazad odakle su došli.

Bune se udruženja za poštovanje ljudskih prava, ali uzalud.

Neko se provuče, neko ostane da visi na ogradi.

Ima onih koji su stajali okačeni i po deset sati, nadajući se da će policajci, ispod, odustati.

Padaju u nesvest, povraćaju.

Ali, drže se.

Onda, pomodrelih prstiju, kažu zbogom snovima.U septembru 2005. godine, nahrupilo je odjednom 800 kandidata za emigraciju.

Sto se probilo.

Odjeknuli su pucnji, poginulo ih je šestoro.

I, nikom ništa.Ne prođe nedelju dana, a da ne usledi novi proboj.

Neki ne odustaju ni po šezdeseti put! Telo, noge i ruke izranavljeni. Žica svaki put, iznova, ostavi svoj bolni trag.

Treba biti jak.

Mnogo jak.

Oni što uspeju, postaju živi heroji u očima drugih.

Ponekad, deblji kraj izvuku i snage reda.

Ove godine, povređeno je 38 agenata u uniformama.

Pokušaja je sve više.

Pretprošle godine je bilo 38 invazija na Melilju, prošle – 60.

Tokom 2014, sreću je na ovaj način okušalo 20.000 ljudi, od kojih je uspeo svaki deseti.

Pritisak je veliki, graničari su na ivici nerava. Španci zato planiraju ojačanje barikade detekcionim spravama, termičkim kamerama, direktnim raspršivačima suzavaca, radarima, noćnim video-kamerama i žicom koja će onemogućiti „kačenje“.

Tražili su da EU zbog toga odreši kesu za 45 miliona.One što ne uspeju hvataju marokanske vlasti.

Priča se da imaju dogovor s EU da ih prihvate na svojoj teritoriji, u zamenu za sopstvene vizne olakšice.

Odvoze ih duboko unutar državnih granica, često i u pustinjske krajeve.

Odatle, ovi opet kreću na put.

Bolesne i povređene, ako imaju sreće, leče po humanitarnim asocijacijama, a čim ozdrave, i oni ponovo osluškuju zov avanture.

Retki, daleko od kuće, odluče da, ipak, odustanu, i u Maroku potraže bolje sutra.

Među njima ima perača sudova i fizikalaca, ali i profesora, lekara, informatičara.

Afrička beda ne bira stalež.

Oni što uspeju, uz pokliče oduševljenja, odlaze u centar za emigrante u Melilji, gde ih čekaju loš tretman, postraumatski stresovi, borba za svakodnevno golo preživljavanje u evropskom eldoradu i, ipak, puni tanjiri.

Ostavi poruku