JESTE, i mi smo bili Šarli.

Neki sa Č umesto Š.

Naročito ovdašnji levi cmizdravci – laki na suzu iz pomodarstva.

Neka nam oprosti slavni komičar, ali je čaplinovski delovala grupica domaćih tužbalica, u poslednjem redu hora vrlog novog sveta.

Monstruozni zločin u Parizu još jednom je osvetlio njihov karikaturalni moral.

Kada su NATO varvari 1999. sravnili zgradu RTS i pobili 16 naših kolega, mnogi iz pomenutog kružoka zaključili su da su nesretnici, eto, stradali zbog „pogrešne politike“.

Jedan iz njihovih ešelona, koji je, praćen dimom iz Skupštine 5. oktobra „zdimio“ u fotelju vicepremijera, onomad je izjavio: – Da li su se neki iz kolone izbeglih Srba iz Krajine zapitali da nisu možda i sami doprineli onome što se desilo! Beše to na obljetnicu „Oluje“, avgusta 2006.

Niko od njih nikada nije rekao: – Ja sam Aleksandar Deletić, koga je bomba raznela za kamerom u studiju.

Niko od njih nikada nije na reveru poneo bedž sa likom dečaka Dragana Miokovića iz Gračaca, koji je brata, majku, i ceo svoj život spakovao u traktorsku prikolicu, dok su im meci Tuđmanovih bojovnika zviždali iznad glava.

Nikada neće priznati da je ista ruka ubila i novinare „Šarlija“ i radnike RTS.

Ta ruka mahala je braći Kuaši kada su započeli krvavi put u Siriji.

Ali, tada su se borili za „pravu stvar“ protiv „monstruma“ Al Asada.

Tek kada su počinili masakr postali su – teroristi.

Olandu, naravno, neće pripisati „pogrešnu politiku“ kada slepo sledi Imperiju, zbog čega mu se i desio „Šarli“.

Neće priznati ni da je i čovekoljubiva evropska levica najviše doprinela bombardovanju Srbije.

Da im se ne naljuti Havijer Solana, socijalista i protivnik rata u Vijetnamu.

Ostavi poruku