VANjA Marinković će u petak zakoračiti u „svet punoletnih“.

Ali, srpski i evropski biser, čiji sjaj uveliko osvetljava beležnice brojnih poslenika kontinentalnih giganata i NBA timova i pre svega oduševljava ogroman broj ljubitelja igre pod obručima, u košarkaški svet odraslih ušao je još prošle sezone (bio povremeni član crno-belog tima). Trener Partizana, Duško Vujošević ga je 4. oktobra, pred početak meča sa Solnokom, na otvaranju ovosezonske ABA lige, „imenovanjem“ za člana startne petorke uveo u prebogatu istoriju najtrofejnijeg srpskog kluba, kao jednog od najmlađih crno-belih startera ikada.

U petak, kada svečano gasi 18 slavljeničkih svećica na rođendanskoj torti, Vanja se više od Solnoka, priseća duela na pripremnom turniru u Sarajevu. – Tada sam prvio put bio starter.

Bio sam, s jedne strane iznenađen, a s druge presrećan.

Da li je bilo određenog tereta? Pa i nije, jer takav trenutak svi priželjkujemo – počninje Vanja „rođendansku“ priču za „Novosti“.

UZORI KADA se pominju uzori Vanja nabraja dvojicu. – Od igrača Partizana, to je sigurno Haris Brkić.

Nisam imao sreću da ga gledam uživo, jer sam bio mali kada je tragično nastradao, ali sam često „vrteo“ snimke.

Od NBA igrača – Kobi Brajant. Priznaje da ne može tačno da se seti prvog treninga u Partizanu, ali zna kako je došao u Humsku. – Prešao sam iz FMP, na poziv mog tadašnjeg trenera Marka Anđelkovića, koji je malo pre mene stigao u Partizan.

Nisam bio zadovoljan statusom u prethodnom klubu, a i kako sam rastao i ukus mi se izoštravao.

Pa me, tako, evo u Partizanu. Košarkašku loptu je uzeo zbog starijeg brata… – Rano je počeo da se zanima za košarku, pa sam tako i ja uz njega igrao na terenu u Čuburskom parku.

Zatim smo nas nekolicina drugara otišli da probamo u KK Vračar, koji je imao treninge u obližnjoj školi.

Proba, očigledno, nije bila loša – stiže Vanja da se našali i na svoj račun. I sada zna da prođe kroz Vračarski park.

Ali u njemu, kako kaže, nema više mnogo klinaca… – Uglavnom je teren prazan, ili bude tek po nekoliko momaka. Šteta. Obaveze mu ne dozvoljavaju da se sa „starim“ društvom okupi.

TENIS SRBIJA je odavno „fudbalska“ zemlja, pa ogromna većina klinaca prvo potrči za „bubamarom“.

Vanja, ipak, nije bio opčinjen fudbalom. – Nekako u moje vreme odrastanja fudbal nam nije bio na zavidnom nivou, pa sam više, uz košarku, zavoleo tenis koji i danas često gledam na TV. – Možda jednog dana budemo odigrali neki basket ili zajedno šutnemo po neku loptu. Golobradi momak igrama u crno-belom dresu polako zauzima „poziciju“ i u štampi, na TV…

Ređaju se i nezaobilazna poređenja sa velikim šuterima Partizana… – Svakome poređenja sa vrhunskim igračima prijaju i lepo ih je čuti, ali čovek bi uvek trebalo da ostane na zemlji – smireno objašnjava Vanja, koji je za kratko vreme prešao put od klinca sa Čuburskog parka do prvotimca Partizana. – Baš posle meča sa MZT osećao sam se malo čudno, jer sam bio u svakoj novini, video sebe na skoro svakoj TV.

Ali, i to je deo našeg posla, doduše sporedan.

Važno je da ostanem koncentrisan na košarku. U tome ima veliku pomoć kluba, na čelu sa trenerom Duškom Vujoševićem. – Dule je najbolji trener u Srbiji.

Trudi se da od nas napravi ne samo dobre igrače već i kompletne ljude, učestvuje u našoj edukaciji, od predloga koju pozorišnu predstavu da pogledamo, film, ili koju knjigu da pročitamo.

Takođe zna da predloži i muziku. Kada se priča u medijima o Duletovim savetima van košarke, gotovo nikad se ne pominje muzika.

VEŽBA ČINI MAJSTORA PRECIZAN šut je posledica talenta, ali i velikog rada. – Trudim se da svaki trening završim sa deset trojki u nizu.

Ponekad to zahteva podosta vremena.

Taman mislite da ste uhvatili ritam, a onda čim jedan šut promašite, opet iz početka.

Ali, nema odsutajanja… – Recimo, poslednje mi je proporučio Dina Dvornika, Azru, Olivera Mandića – otkriva Marinković, ne zaboravljajući da istakne i ulogu ostalih članova stručnog štaba Partiznana, Gašića, Božića, Tadića, Šćekića i ostalih, kao i koliko mu znači prisustvo iskusnih igrača, Pavlovića, Tepića, Mačvana, Milosavljevića, Bogdanovića… – Mnogo znači rad sa njima.

Saša poseduje ogromno NBA iskustvo i znanje.

Tepić i Mačvan su igrali u velikim evropskim klubovima, osvajali titule.

Dragan je primer kako treba biti posvećen sportu i kako se boriti za dres kluba koji voliš.

Uvek se tu da pomognu, savetuju, bodre.

Imamo sjajnu komunikaciju na terenu i van njega. Kada priča o željama, Vanja je opet fokusiran na teren i Partizan, pa i kada su u pitanju rođendanske želje. – Titula u ABA ligi i domaćem šampionatu – kratko, bez dileme i jasno završava Marinković na šta će pomisliti kada bude duvao rođendanske svećice.

BUĆANDOK priča o košarkaškom odrastanju, Vanja ističe još jednog trenera – Aleksandra Bućana, pod čijim nadzorom se razvijao u kadetima i juniorima Partizana.- U velikom klubu su obaveze i očekivanja daleka veća, pa je potrebno neko vreme na privikavanje.

Sećam se dana kad me nije išlo, pa sam znao, onako klinački, sam sebe da pitam šta radim ja u košarci, da li da počnem da se bavim nekim drugim sportom.

Ali Buća(n) je osetio da imam talenat, nije dozvolio da „padnem“, već me je gurao napred.

Dobar čovek i odličan trener.

Ostavi poruku