DUŠE nam razdire neizvesnost o sudbini sina, ali i verzije koje kolaju o njoj, naročito one o okolnostima koje su, navodno, prethodile njegovom nestanku, te o tome kako se on „odigrao“…

Netačne, a bolne…

Imaju li ljudi i mediji, koji ih šire, a da nas uopšte ništa ne pitaju, zrnce razumevanja za naš teški roditeljski bol? Želimo da našom ispovešću o tome šta se dešavalo uoči nestanka našeg sina i kako se on zaista desio, tim neistinama dođe kraj.

Daj Bože da nam ga ova ispovest vrati živog, ma odakle bilo – kroz mukli bol i jecaj, onaj najteži, iz dubine napaćenih duša, govore Dragutin (57) i Mira (56) iz Gornjeg Milanovca, roditelji Boža Ilića (19), koji je netragom nestao u mrkloj noći 21. decembra, u obližnjem selu Ručići.

Snage za mučan razgovor jedva smogne otac.

Mati teško. Ćerku Milu (23), kojoj do završetka studija na Visokoj školi za obrazovanje vaspitača fali samo diplomski ispit, ne uznemiravamo.

Božo je u završio Ekonomsku školu „Knjaz Miloš“.

Bio je miljenik profesorima.

Obećano mu je zaposlenje posle Nove godine.

Družio se sa školskim drugarima, kako vele Mira i Dragutin, svi su iz čestitih porodica, koje oni odlično poznaju.

I drugari su šokirani iznenadnim nestankom svog Bože. Šta mu znači „spasenije“ u koje je otišao u jedan sat te kritične noći u Ručićima iz zaseoka Pelovići, pozivajući oca da mu se pridruži? – misterija je koja ne napušta duše majke, oca, sestre, rodbine, prijatelja…

MRZEO SEKTE O SEKTAMA, na svaki njihov pomen, Božo je, iskreno, pričao vrlo negativno.

Zato sam zvao redom sve redakcije koje su objavile da je bio „sektaš“, čime su nam naneli još gori bol i otežavale istragu…

Netačno je, kako su pojedini mediji objavljivali, a da nas nisu ništa ni pitali, da ga je „neko iz sekte čekao s autom tu noć“, kao i da u Ručićima živi seljak, „sektaš i čudak, koji je bitno uticao na Boža…“ To je seoce od svega pedesetak ljudi, svi se znamo u dušu, da postoji ta osoba, svi bismo znali – priča Dragutin. – Božo je miran momak.

Uvek se ponašao normalno.

S drugarima bi ponekad pio, umereno.

Nije se drogirao, to bismo primetili. Za Nikoljdan svi smo bili na slavi u Takovu.

Tu nam je bio malo neobičan: jeo je ribu, a inače je ne voli, pio je malo crnog vina, za njega neuobičajeno jer obično popije pivo. Čitavu tu sedmicu se uveče rano vraćao kući – priča Dragutin.

Ceo dan Božo je bio u stanu, ponašao se sasvim uobičajeno.

Kad se Dragutin vratio s posla, Božo ga je pitao: „Da odemo večeras u Ručiće, jer za sutra imam plan?“ – dodaje mati.

Kako su školarci rekli, bio je to dogovor da se druže u Gradskoj kafani. – Pošli smo u Ručiće.

Poradio sam spoljne poslove, on je ložio vatru, celo veče smo na TV gledali „Zvezde Granda“.

Tad me upita, kao nikad dotad, verujem li u Boga? Da, odgovorih, ali ne preterano, a on reče da treba poštovati deset zapovesti.

Pričao je o popovima, vidim da je nešto od tih tema čitao.

Tad zovnem rođaka, zbog praseta za Božić, Božo veli: „Tata, ne treba nam prase, neću da koljem i jedem životinje“.

Kažem, znam da voliš meso, šta je sad, a on će: „Rešio sam da okajem poroke: cigarete i piće“.

Ništa više bitno nije kazao.

Oko jedan sat, kada se završila emisija na TV, on izađe iz kuhinje, a kad se vratio, veli: „Tata, idem na put spasenija, prati me…“ Pođe ka vratima.

Susnežica veje, on polako hoda po stepeništu.

Skroz zbunjen, velim: Božo, kakav put spasenija, kud ćeš, vrati se u kuću, a on: „Moram, samo ovo može da me spasi“ – seća se Dragutin.

Dok je otac brže-bolje uzeo jaknu, Božo je nasred dvorišta, počeo da skida odeću sa sebe i ostavlja je na ogradu od terase.

I pošao… – Pomislio sam da se razboleo – nastavlja Dragutin. – Krenuo sam za njim, nagim, putem nizbrdo, moleći ga da se vrati.

Nisam ga psovao.

On stalno ponavlja da ide „na put spasenija“ i odmiče.

Vičem, ne bi li još iko čuo: Božo, što me ostavljaš? Da sam imao mobilni, zvao bih ljude u selu, ženu…

Potrčim kući po telefon i auto, ali Bože više nigde na vidiku, u susnežici, koja brzo prekriva tragove.

Požurim putem ka Boljkovcima, pa na drugu stranu, jer peške ne može daleko po mraku i nevremenu.

Uzalud.

Pozvao sam porodicu i tražio ga gde god je mogao da se skloni, u i oko pustih kuća. Žena i kći su brzo došle, kao i poznanici.

Zovem policiju, dežurni odgovori da oni nastupaju tek nakon 48 sati od nestanka.

Inspektoru diktiram sve što se desilo.

U osvit su u potrazi već bili ljudi iz sela, lovci…

Sve smo pretražili.

Kasnije je došla i policija sa psima, ali su tragovi i mirisi već bili nestali.

U to famozno „spasenije“ nije pobegao, jer me je pozivao da ga sledim, ali je nestao kad sam ga bezbroj puta odvraćao.

POTRAGA JOŠ TRAJE POLICIJA i dalje intenzivno radi na pronalaženju nestalog mladića.

Ovo je sve što je čačanska policija odgovorila na naša pitanja u vezi sa slučajem Boža Ilića (19) .

Iako smo želeli da saznamo u kom smeru dalje teče istraga policije i gde to policija traži mladića, nismo, nažalost, dobili odgovore.

V.

I.

Ostavi poruku