Ako ih predstavimo kao „slučajne” sportske partnere, sa efektom „dva u jedan”, ili onako simpatično, narodski – „dva vozača malo jača”, možda ne biste odmah pogodili o kome je reč.

Ne zato što oni te epitete ne zaslužuju, nego zato što su obojica u svom poslu siva eminencija i to u svetskim razmerama, pa bi po navici, ali i po protokolu, mogli da ih najavimo nekako rigidno i suvo profesionalno…

Međutim, ako dalje pomenemo da su u pitanju beogradski šarmeri, pravi srpski domaćini, ne samo u matičnom Savezu, nego pre svega u svojim kućama, onda ste već na boljem tragu.

Tek ako ovu prazničnu pitalicu usmerimo ka najvećim uspesima odbojke na ovim prostorima, onda više nema tajni, a ni greške.

Naravno – trofejni tandem OSS, predsednik Aleksandar Boričić i Slobodan Milošević, generalni sekretar.

Uvek u duhu vremena i konstantno puni duha.

Spremni za nove izazove, o kojima razmišljaju i tokom praznika. – Novu godinu smo dočekali u krugu prodica – započinje za „Sport“ razgovor Aleksandar Boričić, da se zna ko je stariji, makar po hijerarhiji.

Slobodan Milošević se nadovezuje: – I Božićne praznike, po tradiciji, provodimo sa porodicom, doduše, moram ovom prilikom na službeni put u Češku.

Božić još iz rane mladosti doživljavam kao najlepši praznik.

A Boričić, naravno, u šali „uskače”: – To je bilo pre dva veka.

Dakle, Milošević nastavlja…

BORIČIĆEVE ŽELjE Predsednik OSS Aleksandar Boričić nema dileme kada su u pitanju praznične želje. – Svima dobro zdravlje, puno sreće i da se ne lažemo, što više para u Srbiji.

Svim našim sportistima uspeh, da osvajaju medalje i ove godine.

Da odbojkaške selekcije dopune bogatu kolekciju trofeja i odličja.

Da pokušamo da se kvalifikujemo za OI 2016. od prve i nastavimo kontinuitet učešća i ženske i muške seniorske selekcije na OI – poručio je Boričić. – Božić sam kao dete i mladić shvatao vrlo emotivno, u duši i srcu.

I sada mi je drag praznik, ali vremena su se promenila.

Nekako smo više okupirani realnošću, obavezama.

Radimo i tokom praznika, moramo da budemo dostupni svima u odbojkaškom svetu.

Evo, trenutno su nam tri selekcije u pogonu…

Spontano sledi prisećanje na posetu delegacije OSS Njegovoj Svetosti srpskom patrijarhu Irineju 2011. godine. – Bio je to poseban momenat – podseća Boričić – Te godine smo imali izuzetne uspehe, zlato seniorki i seniora na EP i to je bila zaista velika čast, da, pored brojnih priznanja, budemo gosti patrijarha Irineja.

Srpska odbojka je prošle godine obeležila neverovatan jubilej, 90 godina postojanja, a naš sagovornički zlatni tandem tvrdi da je prisutan u ovom sportu 92 godine!? Naravno, sledi „ispravka” da je Boričić na funckiji prvog čoveka nacionalnog saveza od 1992. godine, a popularni Ševa (Miloševićev nadimak), generalni sekretar ove asocijacije, punih 26 godina, odnosno da su saradnici i prijatelji „ceo vek”… – Preko 45 godina se poznajemo.

Znamo se iz kraja, Boričić je odrastao kod Varoš kapije, a ja „zabačen”, u Kosmajskoj ulici, malo bliže centru grada.

A posle smo se još bolje upoznali zahvaljujući odbojci – objašnjava Milošević, na šta predsednik ima „primedbu” – Ne seća se on, malo je senilan, a ni ja, jer sam tada bio mali…

Prijateljsko peckanje se sada prenosi na sportski teren. – Bio sam bolji igrač od Miloševića, a on bolji sudija.

Uostalom, ko još voli arbitre, oni su uvek na tamnoj strani, a mi igrači smo ti koji sijamo kao medalja – naravno, uz blagonaklon osmeh dodaje prvi čovek OSS.

Duel se nastavlja ponovnim osvrtom na beogradsko detinjstvo.

MILOŠEVIĆEVA PORUKA Obojica tvrde kako nisu kafanski ljudi.

Ne idu na bučna mesta, gde se naručuju pesme i trešti muzika, već tamo gde mogu da se ispričaju, normalno, o odbojci i kako rekoše, neizbežno posvađaju. – Želim svima u Srbiji srećne praznike! Zdravlje, sreću i uspeh! Pored toga što priželjkujem nove sportske podvige, imam još jednu odbojkašku želju.

A to je da Boričić postane u 2015.godini predsednik CEV, a ja da ostanem na Terazijama i obučavam njegovog naslednika – uz širok osmeh će Milošević, na šta sledi Boričićeva opaska: – Obučavaće on i naslednika, mog naslednika. – Moja Varoš kapija je bliže Sabornoj crkvi, koja je opet, tada bila u centru, kojem sam, prema tome, bio bliži od Miloševića – ističe Boričić, ali ne da se Milošević – Pa dobro, a ja sam odrastao pored Narodnog pozorišta i muzeja, koji je tada radio.

Decenijsko prijateljstvo je raslo, ali i nacionalni savez, sve je išlo ruku pod ruku, bolji rezultati selekcija i uspešnija organizacija. – Obnovili smo Savez 1992. godine i uključili u rad pet najboljih klubova, Crvenu zvezdu, Partizan, Vojvodinu, Budućnost i Avalu, koji su dali predstavnike.

Od stare postave jedino je ostao Ševa i to na istoj funkciji.

Bila je teška situacija, embargo, nismo znali na koga da računamo imali smo samo jednu kancelariju sa dva stola.

Prva velika pobeda je bila kada nas je Grk Mihalis Mastandreas, tada predsednik CEV, uključio u kvalifikacije za EP kao 17.člana.

Zato kad god osvojimo neko odličje kažemo da ono pripada i našem velikom prijatelju iz Grčke.

Bord je tada presudio 3:2 u našu korist, što bi se reklo, prošli smo u taj-breku.

Ali neki bogati članovi su nas ponizili i tražili da platimo učešće i nama i njima.

Morali smo da spasavamo našu odbojku – priseća se Boričić.

Slobodan Milošević dodaje suštinsku stvar: – Jugoslavija je oduvek imala vrlo dobre igrače, ali nedostajao je odgovarajući menadžment.

Kada smo te stvari uskladili, krenuli su i sjajni rezultati.

Jedno bez drugog ne može.

I što je najvažnije, postavljena je baza, da ovaj sport funkcioniše u duhu fer-pleja i bude imun od klubaštva i afera. – Odbojka je takav sport generalno.

U njoj vladaju rivalstvo i prijateljstvo.

Takva deca i ljudi se i opredeljuju za ovaj sport.

Gotovo da nemamo nikakvih incidenata, retki su neki ispadi – kaže Boričić, a Milošević nastavlja – To je prirodna selekcija.

Problematično dete vidi da ne pripada takvom okruženju, a tako je i u menadžmetnu.

Kako uspešan duet tvrdi, najbolja potvrda su novogodišnje proslave Saveza, na koje dolaze sve generacije srpske odbojkaške porodice.

Istovremeno, Boričić i Milošević ne beže ni od kritika, osim ako je „kritika radi kritike” i objašnjavaju: – Naravno, kritike su neophodne.

Realno je da reagujemo na unutrašnja dešavanja i potražimo rešenja za eventualni problem.

Svaku kritiku, predlog, sugestiju odbojkaška organizacija razmotri i izjasni se o njoj, pozitivno ili negativno.

Nego, ne rekosmo i njihov važan biografski detalj.

Pored svih stvari sportskih i životnih, Boričić i Milošević su i ratni drugovi. – Upravo, tako kada je bio treći svetski rat, kako ja zovem NATO bombardovanje, obreli smo se u Ćupriji na dan kada je ovaj grad razoren.

Putovali smo za Sofiju na sastanak sa predsednikom FIVB Akostom, jer smo bili suspendovani iz Svetske lige.

Posle niza neuspešnih zakazavinja susreta u sedištu svetske asocijacije, jer nas nisu na vreme pozvali iz švajcarske ambasade za viziranje pasoša, izađu nam u susret da se sastanemo u Bugarskoj.

Krenemo tako „Ineks rent a kar” vozilom, koji nam je omogućio naš prijatelj Joca Burmaz, ali sa svega 10 litara goriva- priča Boričić.

Milošević dodaje: – Rekao sam Joci, daj nam sena i volove da nas dovuku do Sofije, pa tamo da ih prodamo na stočnoj pijaci i lepo kupimo gorivo za povratak do Beograda…

Događaj je doživeo kulminaciju na bugarskoj granici. – Nisu hteli da nas puste u Bugarsku, uslov je bio da imamo avionsku kartu za povratak istog dana.

Satima smo čekali rešenje, a carinik je u dokolici gledao naše pasoše i poskočio kada je video ime Slobodan Milošević! Povikao je, vas treba ubiti! Pružio sam mu ruku i podsetio na finansijsku nagradu za Miloševićevu glavu.

Mogli smo lepo da podelimo pare i da tako žrtvujemo Ševu za napredak srpske odbojke.

Posle su po nas došli predsednik bugarske odbojkaške federacije Zajakov i ministar sporta, a carinik se odmah snašao „kažem ja braći Srbima da uđu u Bugarsku, a oni neće, čekaju vas”- uz širok osmeh priča Boričić.

A to putešestvije, smešno, ali korisno, samo je deo beskrajne priče o sudbinskim partnerima Aleksandru Boričiću i Slobodanu Miloševiću.

Ostalo je istorija…

PASIJA FILATELIJANedavno je srpska kulturna javnost imala prilike da upozna Aleksandra Boričića i kroz njegovu pasiju, filateliju i kolekcionarstvo istorijskih dokumenata, na izložbi „Mozaik izvornih svedočanstava”- Srbija u Velikom ratu.- Imao sam devet godina kada mi je komšija Sima poklonio prvu markicu i tako je počelo.

Posle sam imao sreću da puno putujem i nabavljam razne stvari.

Preko markica zainteresovale su me lepe razglednice i pisma, a samim tim i istorijski fakti.

Dugo sam sve to čuvao, ali kada je došao trenutak da to vidi i javnost, podstakao me je prijatelj Nikola Mirkov i puno pomogao da napravimo izložbu – kaže Boričić.

Naravno, sledi Miloševićev komentar:- Ma neverovatan je, kao pas tragač je.

Ima šesto čulo. Jednom u Buenos Airesu, šetamo gradom, ja hoću levo, on desno, ja bih ovamo, a Bora hoće tamo i nabasasmo na neku antikvarnicu.

Uzeo je gomilu razglednica i pisama, očas posla ih prelistao i našao neku retku markicu – priča Milošević.

PROČITAJTE I OVO:* Pečnik: Šta se dešava u mojoj Zvezdi? Iz ekipe se izbacuje čovek koji je najzaslužniji za titulu, novu svlačionicu, zbog igrača koji ništa nije napravio* Đoković rutinski savladao Lajovića u Dohi* Najskuplji srpski fudbaleri: Premijer liga Srbije* Filip Marković preslišao brata Lazara i Lovrena u stonom tenisu: Zaradio pun ormar stvari* Nadal poražen u prvom meču nove sezone* Zvezda promovisala Stojanovića i dogovorila transfere Parkera i Salamija* Đorđević: Nema više spuštanja lestvice* Mijailović dobio pisanu odluku o zabrani treniranja s ekipom, pojedini igrači će tražiti da se vrati u tim?* Životna azbuka Radomira Antića: Sportisti su ponos Srbije

Ostavi poruku