Kiša u Herceg Novom, sneg u Beogradu.

Kraj mora je otac, a ovde, kraj Save i Dunava, sin.

Vezuje ih ista krv, isti sport, a toliko su različiti.

Otac je bio vrhunski, trofejni vaterpolista, „rudar” u bazenu.

Sin tek treba da postane vrhunski, a umetnik je u vodi, ni nalik tati.

Vaso Subotić (45), otac je 19-godišnjeg Gavrila, vaterpoliste Partizana i najboljeg mladog sportiste Srbije 2014. u izboru „Sporta”.

Ovo je njihova priča. – Plivam od kako znam za sebe.

Znate, tako je na moru, prirodno je da sva deca, rođena i odrasla na obali, proplivaju i pre nego što prohodaju.

Otac me je usmerio ka vaterpolu – kaže za “Sport” Gavril.

Vaso klima glavom, nema kud. – Ma, bilo mi je važno da nauči pravilno da pliva sve stilove.

Ali, znate kako to ide.

Dete pliva, a sa strane vidi drugu decu s loptom.

Tako je počelo.

Gavril je već kao 15-godišnjak zaigrao za prvi tim Jadrana iz Herceg Novog.

Već tada se videlo da se u Boki rodio novi biser. – Od početka je pokazivao talenat za vaterpolo.

Plovan je, eksplozivan.

Sećam se kada je zaigrao za prvi tim, već na prvoj utakmici dao je gol.

Srce je htelo da mi iskoči.

Posle dve sezone i osvojene Jadranske lige sa Novljanima, porodica Subotić našla se pred ključnom, životnom odlukom.

Tada 17-godišnji Gavril hteo je u Beograd, u Srbiju, u Partizan.

VELIKI NIKOLA STAMENIĆ Jedan čovek je stavio poseban pečat na karijeru Subotića seniora.

To je legendarni stručnjak Nikola Stamenić. – Sećam se, uoči Svetskog prvenstva u Pertu, u najbolji tim smo ušli Vitomir Padovan, Viktor Jelenić, sada nažalost pokojni Dušan Popović i ja.

Stameniću sam zahvalan za ceo život. – Osim sportskog, ka Beogradu me je vodio drugačiji motiv.

Bio sam odličan đak u Herceg Novom, lučonoša. Želeo sam visoko obrazovanje.

Znate, želim da budem čist pred sobom, da jednog dana ne zažalim i kažem sebi: Imao si priliku, a nisi je iskoristio.

To je presudilo.

Odluku je, kaže otac Vaso, donela porodica.

I, nimalo nije bila laka. – Kroz glavu mi je u tim trenucima prolazio i moj život.

Došao sam u Beograd kao 18-godišnjak, moj sin još godinu mlađi.

Nije bilo prijatno.

Veliki grad sa svim izazovima koje nosi, a dete još maloletno.

Međutim, poštovali smo njegov, visoko postavljen cilj.

Bez žrtvovanja, nema ni uspeha – kaže Subotić senior.

I Gavril se seća tih dana i odlaska iz roditeljskog okrilja. – Sve je bilo potpuno novo, sredina, ljudi, ogroman grad.

Odrastao sam preko noći i sazreo pre momaka iz moje generacije.

Srećom, u Beogradu sam brzo upoznao sjajne momke, moje saigrače.

Oni su mi pomogli da se brzo uklopim.

Mladi čovek ni trenutka nije zaboravljao osnovni razlog odlaska od kuće.

Po tome je nesvakidašnja ličnost u srpskom sportu.

PARTIZAN NEKAD I SAD Gavril kaže da mu je dolazak u Beograd pomogao da igrački brže sazri, mada taj proces još traje. – Iza mene su bile dve dobre sezone u Jadranu.

Ali, u maloj sredini ste uvek mali igrač.

Veliki možete da postanete samo na velikoj sceni.

Tek sam dolaskom u Partizan uvideo gde sam zapravo – kaže Subotić.

Otac klima glavom na sinovljeve reči. – Ovde, u malom gradu, živite u zabludi, jer ste uvek najbolji, ma kakvi da su ostali.

Sećam se 1987, kada sam došao u Partizan, pod ugovorom je bio 21 igrač, a od toga su desetorica bili A reprezentativci! Četvrtkom smo igrali među sobom.

Pa, bila je to teža utakmica od one zvanične, subotnje.

Eto, kakva je konkurencija bila – kaže Vaso. – Kada sam došao, upisao sam treći razred gimnazije.

Iskreno, nije bilo lako pored svih sportskih obaveza, ali završio sam i odvažio se da konkurišem za prijem na Mašinski fakultet.

I eto, da vam se pohvalim, sada sam brucoš, na budžetskoj listi.

Znam da će biti teško, ali učiniću sve da dobijem diplomu.

To dugujem sebi.

Nijedan fakultet nije lak, ali mašinstvo je više nego zahtevno. – Oduvek su mi nekako išle prirodne nauke.

Brat i ja smo potpuno različiti.

Njemu više prijaju srpski i jezici.

Ocu se lice ozari dok govori o obrazovanju Gavrila i mlađeg sina, 12-godišnjeg Stefana. – Gavril je konkurisao i na Fakultetu organizacionih nauka.

Siguran sam da bi prošao i tamo, ali je insistirao na mašinstvu.

Uporan je i vredan, završiće.

Najmlađi Subotić radije barata slovima, nego brojkama. – Već je učestvovao na literarnim takmičenjima.

Jednom je napisao priču o našem paraolimpijcu, hrabrom čoveku Nenadu Krišanoviću.

Mislili su da je nemoguće da dete napiše nešto takvo.

A, vidite, stariji brat mu je sasvim drugačiji.

I Stefan je vaterpolista.

Uzor mu je, naravno, stariji brat. – Još kada je u „Sportu” pročitao kako ga je pohvalio Gavril, njegovoj sreći nije bilo kraja! Odmah je povikao: Tata, vodi me na bazen, kasnije ću da uradim domaći.

Brat mu je sve na svetu.

Gavril ne odstupa od onoga što je rekao. – Biće bolji od mene, ako Bog da.

Krupan je za svoje godine, ali mislim da će igrati na mom mestu, na zgodnoj strani.

Učim ga već nekim fazonima, pokazujem mu kako da šutne šraubu – kaže stariji od braće Subotić.

Braća su po mnogo čemu različite osobe, pa i fizički.

Baš kao i Gavril i njegov otac.

Vaso Subotić je krupan čovek, bekovi su takvi morali da budu, posebno u ono vreme.

Stariji sin se po fizičkoj građi ne razlikuje mnogo od vršnjaka.„STOTKOM” KROZ ŽIVOT Uoči dolaska u srpsku prestonicu, otac je sinu uputio savet, krajnje figurativno, ali – tačno. – Rekao sam Gavrilu: Sine, moraš da budeš pametan.

Vidiš, ovde, na magistrali, voziš 40, 50 na sat i ne smeš brže.

U Beogradu, moraš da nagaziš „stotku” ili 120.

U suprotnom, izguraće te sa puta. – Povukao je na majku – kaže Vaso, uz osmeh. – Osim što se bavi istim sportom kojim sam se ja bavio, po svemu drugom smo potpuno različiti.

Ja sam bio bek, zadužen za najteži, najmanje atraktivan posao.

On je majstor vaterpola, kreativan je.

Kako samo izvodi šraubu na njegov, specifičan način, to je milina.

Ma, uopšte nemamo veze, onako igrački.

Pa, posle neka mi kažu: to je genetika.

Ma, kakvi…

Gavril je letos osvojio prvu seniorsku medalju u kapici Srbije, blistao je sa saigračima na Svetskom kupu.

Njegov otac je član slavne generacije koja je 1991. u Pertu postala šampion sveta, a leta iste godine, tadašnjoj državi donela prvi naslov šampiona Evrope.

Ali, Vaso Subotić je, praktično, reprezentativnu karijeru završio već sa 22 godine. – Sankcije su nas uništile.

Bili smo selektirani da vladamo sledećih pet, šest godina. Šteta, bio je to dobar tim.

Gavril je tek počeo.

Pred njim je još mnogo posla i mnogo dokazivanja.

Ali, ne treba da mu ja to govorim.

Sam već dobro zna – kaže Vaso Subotić.

Ostavi poruku