SLOBODAN Kovač je, kako mu i prezime kaže, sam kovač svoje sreće.
Legendarni odbojkaš je posle buma sa Peruđom i reprezentacijom Irana jedan od najtraženijih trenera na svetu.
Ne krije da sanja da jednog dana vodi Srbiju, ali i da ne zna da li je kandidat za naslednika Igora Kolakovića, koji se zbog devetog mesta na SP u Poljskoj povukao sa klupe „orlova“.- Niko me nije zvao na razgovor.
Bilo je „ćao“, „kako si“, „vidimo se“, na nedavnom novogodišnjem koktelu predsednik Boričić me je pozvao da dođem na kafu.
Iskreno, priča o novom selektoru je i škakljiva.
Ne bih želeo da neko pomisli da se udvaram Savezu, ali moram da naglasim da znaju šta rade.
U svetu su veoma cenjeni i verujem da će izabrati najbolju moguću soluciju – ističe Kovač.
SEBE NE BIH TRPEO – DA sam u glavi ostao kao igrač ne bih bio ovo što jesam i mogao bih da zaboravim na trenerski posao.
Trener mora da bude majstor kompromisa, ne može da bude arogantan, jer, ipak, zavisi od igrača.
A šta bih sebi zamerio kao igraču? Sećam se da sam tada sve znao, bio pun sebe.
Morao bih mnogo da se promenim, jer kao trener ne trpim takve igrače – ističe Kovač.
Popularni Boba je letos sa selekcijom Irana ostvario istorijske rezultate.
U Svetskoj ligi je bio četvrti, na SP u Poljskoj šesti, na Azijskim igrama prvi.
Pre toga je Peruđu za tri godine od Druge lige doveo do finala Kupa i plej-ofa.
Zato je bio i jedan od trojice kandidata za selektora Italije.- Imam ugovor sa Iranom i ne znam da li postoji mogućnost da se raskine.
Mada ako mogu savezi da prekidaju saradnju, zašto to ne bi mogli i treneri.
Da me drugi cene vidim i po čestim pozivima klubova da preuzmem njihove ekipe.
Iskreno, to mi je velika satisfakcija i motiv da radim još bolje – naglašava Kovač.
Slobodan nije preko noći postao veliki trener.
O „hlebu sa sedam kora“ počeo je da razmišlja kada je posle olimpijskog zlata u Sidneju 2000, otišao iz reprezentacije i počeo sam sebe da sprema za klupsku sezonu.
Tada su mu iz Velikog Gradišta predložili da radi i sa igračima VGSK.- Malo po malo i video sam da su rezultati bili dobri.
VGSK je igrao u Prvoj ligi i uvek je na startu prvenstva imao šest-sedam pobeda.
Jednog leta sam ekipu vodio sa klupe, u pripremnom periodu pobedili smo Zvezdu, Mladi radnik, Smederevo..
Svidelo mi se, upisao sam Sportsku akademiju, počeo da učim – seća se početaka Kovač.
Prvu pravu šansu dobio je u kragujevačkom Radničkom.
STASAO U ITALIJI – NA moju generaciju veliki uticaj imala je Italija.
Tada je svaki klub mogao da angažuje samo dvojicu stranaca i zahvaljujući radu, upornosti, uspeli smo da opstanemo.
Od toga je koristi imala i reprezentacija, jer ranije generacije nisu imale priliku da se negde nadograde.
A možda su bile kvalitetnije od nas, koji smo bili olimpijski pobednici – kaže Kovač. – Pozvali su me da budem sportski direktor.
Prihvatio sam, ali sam naglasio da me ne zanima fotelja, već teren.
Ubrzo sam seo na klupu i osvojili smo dve titule prvaka Srbije – priča Kovač.
Kada je odlazio u Italiju pojavio se i problem zbog čestih kikseva na klupi velikih igrača.- Italijani su sa svojim vedetama imali loše iskustvo i sa nevericom su gledali i na mene.
Za Peruđu su mi rekli da sedim na buretu baruta.
Pogotovo što je predsednik Sirći menjao trenere svaka tri meseca.
Ali naš razgovor je trajao bukvalno pet minuta.
Obojica smo znali da je meni Italija neophodna, da bih se našao na mapi sveta – kaže Kovač.
Peruđa je u to vreme bila na ivici ispadanja iz serije A2, utakmice je gledalo 300-400 navijača…- Ljudi vole samo pobednike. Čovek mora samo da bude uporan, da ćuti, radi i rezultatima pokuša da privuče pažnju.
Mi smo se tada u poslednjem kolu spasli ispadanja, a dve godine kasnije borili se za Skudeto.
Uspeli smo da nas na utakmicama gleda pet-šest hiljada ljudi, a na treninzima nekoliko stotina.
Zahvaljujući našem ponašanju uspostavili smo kontakt sa navijačama.
To je recept i za Srbiju.
Kovač podvlači da je svet profesionalizma surov, da je rezultat ispred stvaranja igrača, ekipa…- Niko nije strpljiv i kada krene naopako prvi strada trener.
Moraš u hodu da odrastaš, da sazrevaš, da preležiš sve trenerske bolesti, jer ti niko neće pružiti drugu šansu.
Rezultati su ti koji svakom, pa i meni, kroje sudbinu – podvlači Kovač.
PORODICA OSLONAC- IMAM sreću što je moja supruga Tanja (nekad Bilbija) bila vrhunska odbojkašica i što me dobro razume.
I sin Davide (15), koji trenira odbojku u Radničkom, shvata moje odricanje.
Familija mnogo trpi, poslednjih 15 meseci smo se retko viđali.
Sada sam na odmoru, radim i sa sinom, koji je u stanju da igra od jutra do mraka.
I on je primač kao nas dvoje i već je registrovan za Kragujevčane – ponosan je Kovač.
FENOMENALNA BUDUĆNOST- OVA generacija je na klupskom nivou uspešnija od moje, koja je 2000. u Sidneju osvojila olimpijsko zlato.
Ove godine su osvajali nacionalna prvenstva, bili najbolji igrači svojih liga.
Samo, čovek mora da bude sa njima, da oseti hemiju i napravi dobre vibracije.
To je jedan od zadataka budućeg srpskog selektora.
Mislim da imamo ono što niko nema, da je pred igračima fenomenalna budućnost – naglašava Kovač.
