POCEPANA usled borbe za vlast tri godine nakon svrgavanja dugogodišnjeg diktatora Muamera el Gadafija, Libija je proklizala u građanski rat.

Bezbednosno stanje u državi je katastrofalno, bombaški napadi smenjuju jedni druge.

Postoje čak dva parlamenta i dve vlade, u jednom taboru su islamisti, u drugom – njihovi protivnici.

Zemlja je na rubu kolapsa.

I jedna i druga strana libijske „medalje vlasti“ žele uticaj, novac i resurse.

Obe se, pri tome, oslanjaju na brojne paravojne formacije.

Te naoružane grupe nastale su tokom zajedničke borbe protiv Gadafija, ali su, od njegovog svrgavanja, oštro suprotstavljene.

Pokušavaju da ostvare sopstvene interese, a posledice tih nastojanja su poražavajuće. – U Libiji vlada neka vrsta građanskog rata koji karakterišu atentati, bombaški napadi i otmice, što sve zajedno onemogućava normalan život – kaže ekspert za Bliski istok Ginter Mejer, profesor ekonomske geografije i rukovodilac Centra za istraživanje arapskog sveta pri Univerzitetu u Majncu.

Lošu bezbednosnu situaciju, analitičari objašnjavaju i činjenicom da su političke institucije u Libiji veoma oslabljene, ili uopšte ne postoje.

To je, između ostalog, deo Gadafijevog nasleđa.

Samoprozvani vođa revolucije, prenosi Dojče vele, želeo je da svaku konkurenciju saseče u korenu.

Tako je, na primer, zapostavio vojsku i regularne snage bezbednosti u korist, njemu odane, predsedničke garde.

Posle Gadafijeve smrti, prvobitni plan bio je da paravojne formacije budu integrisane u novoformirane snage.

Ta zamisao nije uspela, a paravojne formacije, mada su inkasirale novac od države, bore se više za interese svojih plemena ili svog grada, nego policije i vojske.

OSMO ČUDO Problem kad je Libija u pitanju bio je u tome što se rezervoari vode (akviferi) nalaze tačno ispod pustinjskog dela zemlje na jugu, dok 95 odsto, od ukupno 6,5 miliona stanovnika, živi u priobalnom delu.

A voda im je preko potrebna, pošto Libija ima veoma malo obradive površine, tek oko jedan procenat čitave teritorije i hranu mora da uvozi.

I Gadafi je odlučio da dovede vodu iz ovih akvifera do gradova i velikih naselja.

A to je značilo pustinjski cevovod od oko 3.900 kilometara, koji, po rečima njegovog idejnog tvorca, treba da bude „osmo svetsko čudo“. Pojedini teoretičari već najavljuju raspad zemlje i podsećaju da njeno kakvo-takvo jedinstvo i nije dugo trajalo.

Tek 1963. godine, do tada u velikoj meri autonomni delovi zemlje (Tripolitanija, Kirenajka i Fazan) objedinjeni su u zajedničku državu.

I to, sada već formalno jedinstvo, danas je ugroženo, ponajviše zbog toga što islamisti nisu priznali poraz na izborima, a u avgustu su, zahvaljujući pomoći paravojnih formacija iz Misrate, zauzeli glavni grad Tripoli.

Postigli su i to da parlament, izabran u junu, odlukom Vrhovnog suda bude proglašen nelegalnim, a zatim su formirali sopstveni. – Sveukupno gledano, to je rat koji vode druge sile unutar arapskog sveta – objašnjava Mejer. – Islamsku stranu podržavaju Katar i Turska, dok zvanično priznata vlada dobija pomoć od Egipta i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Zvanično izabrani parlament zbog toga više ne zaseda u Tripoliju, već u Tobruku, u blizini egipatske granice.

I na istoku zemlje postoje napetosti između islamista i njihovih protivnika.

Penzionisani general Kalif Haftar, koji se krajem osamdesetih razišao od Gadafija, bori se u Bengaziju, u njegovoj takozvanoj Libijskoj nacionalnoj armiji, protiv islamističkih paravojnih formacija i njihovog uticaja u zemlji.

Rat koji, kako Mejer ističe, vode druge sile unutar arapskog sveta, „inspirisan“ je, između ostalog, činjenicom da Libija skoro dvema trećinama svoje teritorije leži na ogromnim akviferima, odnosno, rezervoarima vode.

Ovo je otkriveno još 1953. godine, tokom potrage za naftom.

Voda u akviferima datira iz perioda između 38.000 i 14.000 godina.

Veoma je čista, budući da je prirodno filtrirana.

Postoje četiri veća podzemna basena.

Kufra basen, recimo, koji leži na jugoistoku Libije, blizu egipatske granice na dubini od oko 2.000 metara, pokriva površinu od oko 350.000 kvadratnih kilometara.

Aviferi u Sahari, prema procenama stručnjaka, do 12.000 kubnih kilometara vode, a nalaze se, osim Libije, u Čadu, Sudanu, Nigeru i Egiptu. BAZA DžIHADISTA Već dugo, Libija važi za područje koje predstavlja pozadinsku bazu džihadista, tvrde eksperti.

U istočnolibijskom gradu Derni koji je, još za vreme Gadafija, bio glavno uporište islamista, „Veće mladih islama“ zaklelo se na vernost terorističkoj grupaciji Islamska država, koja se postavila na čelo samoproglašenog kalifata i kontroliše velike delove Iraka i severa Sirije.

I u Derni, državne institucije gotovo da više nemaju uticaja.

Ostavi poruku