Jutarnje vesti u Srbiji, evo već godinama, zvuče kao da ih crni gavran donosi; neprestano, u ritmu očekivane smrti, suočavamo se s tragedijama čije crne okvire spajaju dvadesetogodišnjaci.

Ginu na auto-putevima, po gradovima, na lokalnim drumovima, raskrsnicama…

Njihovi tek otvoreni životi skončavaju u klupku izgužvanog krvavog lima, zalepljenog za betonske stubove, čeone delove kamiona i autobusa, potopljenog u hladne reke, savijenog oko debla drveta.

Vreme smrti je, po pravilu, između ponoći i prvog svitanja.

Scenario identičan; vozač prepune limuzine (kojom odjekuje muzika i vriska) srednjoškolac ili student, bez dozvole, ili s položenim ispitom ali bez iskustva, za volanom automobila čiju kubikažu s velikim poštovanjem i oprezom koriste i oni koji decenijama voze automobile, pritiska papučicu gasa, ubrzava sve dok okolne bandere ne postanu guste kao tarabe i onda… tresak.

Smrt.

Nikad manje od dvoje, ponekad i šestoro.

Dokle? Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije inicira donošenje novog zakona o saobraćaju.

Ovaj sadašnji je mrtvo slovo, nije loš, ali se ne primenjuje.

Još od rimskih vremena važi maksima da je dobar samo onaj zakon koji se primenjuje.

Ovaj u najavi može da bude savršen, ali će deca (i ne samo deca) i dalje ginuti ukoliko taj zakon ne zaživi na ulicama i drumovima.

Opravdano strahujem da neće.

Evo zašto.

Kada je, znate li, u kom gradu, saobraćajna policija nekom dvadesetogodišnjaku, u pola noći, zbog nasilne, po život opasne vožnje, oduzela automobil i pozvala roditelje mladog vozača da dođu po kola? Gde ste i kada u dva po ponoći videli patrolu saobraćajne policije kako stražari na drumu, meri brzinu kretanja kola, a to je novim tehnologijama moguće i noću? Koliko dozvola je poslednjih šest, deset, petnaest godina u Srbiji oduzeto vozačima čija je brzina kretanja bila i do 80 km iznad dozvoljene, uz životno opasno ugrožavanje drugih? Budimo pošteni; većina nas za volanom, za vreme vožnje, telefonira, nemali broj šalje ili čita SMS poruke.

Kada smo platili kaznu za tu zakonom zabranjenu i opasnu rabotu? Prelazak ulice, na “zebri” i van nje, s telefonom na uhu, kažnjava se na licu mesta s pet hiljada dinara.

Tako nalaže zakonska odredba.

Ko se toga pridržava, od nas do policije.

Neki dan, verujte mi na reč, video sam u centru Beograda, u vremenskom razmaku od desetak minuta, dvojicu policajaca kako prelaze ulicu telefonirajući.

Jedan od njih sudario se na “zebri” s mladićem koji je takođe telefonirao, i svako je nastavio svojim putem.

Kad u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, u jednom danu policija naplati tridesetak kazni za ovu vrstu kršenja zakona, ili prekršioce pošalje na sud, problem će biti rešen.

Jedino na taj način, nikako drugačije. Čovek se pridržava zakona samo onda kad zna da će za njegovo kršenje snositi sankcije.

Nije uređena ona država koja ima dobre zakone već ona u kojoj se dobri zakoni primenjuju.

Ostavi poruku