SHARE

POSTOJBINA nekih od najružnijih objekata divlje gradnje, sadašnje Kosovo i Metohija, poprište je „građevinskog pogroma“ apsolutne većine nad manjinom, tačnije nad njenim tragovima.

U centru Đakovice, temeljno etnički očišćenog grada, gde je Srbin pravoslavac dobrodošao koliko i virus ebole (ili variole), u ponedeljak je porušeno pet srpskih kuća.

Cilj može biti samo jedan: da se izgnani narod, koji je gradu još u srednjem veku darovao svrhu i ime – iskoreni.

Svetinje su im uveliko poharane, zemlja otrgnuta, i preostaje samo da se i oni koji žele da se vrate u svoj negdašnji dom, makar bio i ostrvo u neprijateljskoj teritoriji, osujete i onemoćaju preventivnim udarom bagera.

Vampirska doktrina zatiranja živi svoju novu mladost na Balkanu, u rajskoj Metohiji.

Aktuelni rušitelji iz Đakovice imali su od koga da nauče zanat.

Porta Crkve Uspenja Presvete Bogorodice bila je poslednje utočište progonjenih đakovičkih Srba, između dva talasa zla, 1999. i 2004. godine.

Bila je trn u oku, kao i njeni stanovnici.

Potpuno je uništena u martovskom pogromu.

Zatim je obnovljena i osveštana 2011, a tada je u njoj sklopljen prvi brak između dvoje Srba u Đakovici posle 12 godina.

Sigurno je nagoveštaj života još tada zasmetao. Čekala se prilika, povod.

Dron, ili šta god.

U doba kada se paradiranje obuhvatnim pojmom „antifašizam“ već pretvara u kič, treba reći i u koje vreme je zatiranje srpskog u pomenutom gradu počelo: nekoliko godina po oslobođenju u Drugom svetskom ratu, vlasti su u Đakovici srušile Saborni hram Svete Trojice – i to na Svetog Savu.

SHARE

Оставите одговор