SHARE

Reprezentacija Srbije, vođena Dikom Advokatom, vrhunskim stručnjakom, može da se plasira na Evropsko prvenstvo.

Bez obzira na sve što joj se nedavno desilo, a što nije moralo…

U ekskluzivnom razgovoru za „Sport”, prilikom poslovnog dolaska u Banjaluku, gde je rado viđen gost na Fakultetu sportskih nauka „Aperion”, bivši fudbalski as Dino Bađo podseća da njegova Italija nikad nije imala problem da se plasira na šampionat Starog kontinenta ili Mundijal i ubeđen je da će tako da bude i kroz tekuće kvalifikacije, verujući da će i „orlovi” u Francusku 2016. – Znam da Srbija posle Južne Afrike nije bila na velikoj smotri.

Sada, međutim, za selektora ima trenera bogatog iskustva u raznim državnim selekcijima, vrhunskog stručnjaka.

Verujem da će Advokat uspeti da odvede „orlove” u Francusku, bez obzira na sve što se dešavalo u poslednje vreme, a tu mislim na prekinutu utakmicu sa Albanijom.

Srbi su neočekivano kažnjeni oduzimanjem tri boda.

Te dve selekcije, po meni, nije ni trebalo da budu u istoj grupi, u tom slučaju bi se izbegli problemi… – smatra Bađo.

Igrali ste 1994. finale SP protiv Brazila, u kojem posle 120 minuta nije bilo golova, pa su odlučili penali.

Ima li i danas žala što niste osvojili krunu? – Kao tim, nikada nismo žalili, a mene lično peče to što nisam uspeo da sa Italijom postanem svetski prvak.

Lakše bi mi bilo da smo izgubili 0:1, nego što se to desilo posle izvođenja jedanaesteraca. „Karioke” su imale više sreće i koncentracije i osvojile trofej.

USPEĆE MIHA I DEKI U karijeri ste igrali sa Dejanom Stankovićem i Sinišom Mihajlovićem, koji danas rade kao treneri u Italiji. Šta mislite o njima? – Siniša radi dobar posao u Sampdoriji, sa kojom je u vrhu Serije A i siguran sam da će daleko da dogura.

Slično mislim i za Dekija, koji je pomoćni trener u Udinezeu.

Obojica su dobri momci, bili su sjajni igrači i ne vidim razloga da ne uspeju i u trenerskom pozivu. Oprostili ste se od karijere profesionalca 2006, ali ste dve i po godine kasnije opet aktivirali u Tombolou, klubu u kojem ste počeli.

Kako gledate na svoju karijeru? – Rano sam počeo da se bavim fudbalom i to su bili moji najdraži trenuci.

Sa 12 godina sam otišao od kuće, u školu fudbala Torina, kluba sa kojim sam potpisao prvi profesionalni ugovor.

Zatim sam prešao u Juvuntusu, s kojim sam, između ostalog, 1993. osvojio Kup UEFA.

Taj pehar sam u dva navrata uzeo i sa Parmom.

Igrao sam i za Lacio i Inter, nešto manje u Blekburnu, Ankoni i Tirestini, ali ono što je najvažnije – ponosan sam na svoju karijeru.

Kada ste sa „starom damom” uzeli Kup UEFA 1993, u dvomeču sa Borusijom Dortmund, dali ste tri gola, a godinu dana kasnije bili ste tvorac uspeha Parme u istom takmičenju, pošto ste „presudili” upravo Juventusu.

Koji trofej vam je draži? – To su moje najbolje utakmice u gotovo dve decenije karijere.

Bilo mi je drago kada sam rešavao pitanje pobednika protiv nemačkih „milionera”, ipak, meni je draži trofej osvojen sa Parmom.

Jedan od razloga je taj što me je klub iz Torina prosto naterao da pređem u redove „mlekadžija”, iako sam se tome protivio.

I, eto, ispalo je da sam se osvetio Juventusu.

Po vas je loše krenulo od 9. januara 2000, posle derbija u dresu Parme protiv „stare dame”.

Dobili ste crveni karton od Farine, kojem ste rukom pokazivali koliko je novca dobio za to.

Taj gest kao da je najavio „Kalčopoli”, veliku aferu u italijanskom fudbalu, u kojoj je najviše ispaštao Juventus…

TOTI, ZOLA, VIJALI…

Mnogi smatraju da je Frančesko Toti najbolji fudbaler Italije svih vremena.

Da li je to i vaš stav? – Toti jeste jedan od najboljih igrača kojeg je imala Italija, ali ne bih rekao da je iznad svih.

Ima tu još nekolicina koju ovom prilikom izdvajam: Đanfranko Zola, Roberto Bađo, Đanluiđi Vijali… – Potpuno ste u pravu! Pre svega, moram da kažem da igrači nisu krivi nizašta, već oni koji su vodili klubove.

I, žao mi je što se to desilo Juventusu.

A, ono što sam pokazao sudiji, posle isključenja, tada nikom nije padalo napamet da uradi.

Dirnuo sam u osinje gnezdo, i od tada je karijera za mene krenula naopako.

Nikada više nisam dobio poziv u reprezentaciju Italije, a bio sam u dilemi da li da napustim fudbal ili da odem u inostranstvo…

Koliko danas pratite fudbal i za koga vaše srce kuca? – Danas sam prilično daleko od fudbala, a moje srce kuca isključivo za porodicu.

Moji sinovi se bave fudbalom, a videćemo koliko dugo će ostati u tome i da li će imati uspeha – zaključuje Dino Bađo u razgovoru za „Sport”.

U BANjALUCI KAO KOD KUĆEBađo se, kaže, u Banjaluci oseća gotovo kao kod kuće. – Banjaluka je prelep grad, ovo ne kažem iz kurtoazije.

Jeste da uvek dođem kada pada kiša, ali se nadam da će moj sledeći dolazak da bude vedriji, kada je u pitanje vreme. Želeo bih da bolje upoznam prirodne lepote ovog grada – priča bivši reprezentativac Italije.

On je obećao i da će sledećom prilikom da poseti i Gradski stadion i pogleda meč Borac u Premijer ligi BiH. – Voleo bih da vidim te igrače, jer znam da je na prostorima nekadašnje Jugoslavija bilo mnogo talentovanih fudbalera.

Isto tako znam da je Borac 1992. osvojio Mitropa kup, ali nisam znao za podatak da je taj trofej i dan-danas u Banjaluci.

SHARE

Оставите одговор