ČINI se da narodi na Balkanu imaju kratku memoriju, a dugačku istoriju.

Tako se ovih dana ponaša i makedonska javnost dok reaguje na scene iz susedstva – zaboravlja svoje svakodnevne male fudbalske „ratove“, dok zauzima strane u komšijskom sporu.

Tako, jedan deo javnosti proslavlja „pobedu“ reprezentacije Albanije (i tako se pridružuje svima onima od Beča do Podgorice), a na socijalnim mrežama se glorifikuje junaštvo „naših momaka“, tako što kruži šala „čekam princa na belom dronu“.

Drugi deo vidi nacionalističku provokaciju u vidu karte „velike Albanije“ koja je proletela iznad stadiona Partizana, ali nekako slabo čuje da su se još pre pojave drona slušali nacionalistički poklici i prizivala smrt za Šiptare (inače, reč Šiptar je izbrisana iz makedonskog rečnika, kao uvredljiva za albansku populaciju).

I tako, sasvim očekivano, počinje nova runda međusobnih optužbi u zemlji koja nema ama baš nikakvog interesa u odnosu na fudbalski obračun dve susedne zemlje: Albanci sebe vide isključivo kao žrtve i heroje tog događaja i ljuti su na Makedonce što se ne raduju mapi i dronu.

Makedonci se opet osećaju kao da su ih sugrađani Albanci izdali time što ih je uhvatila euforija nakon prekida meča u Beogradu, što su se solidarisali sa svim Albancima kao da se radi o njihovoj zajedničkoj reprezentaciji.

Bilo je i nešto vandalizma, u žaru proslave, ali, srećom, ništa više od toga.

Albanci se osećaju žrtvom simpatija Makedonaca za „braću Srbe“ (kao što ih podrugljivo nazivaju, dok Makedoncima pokazuju kako se u Srbiji i dalje koristi uvredljiva skraćenica BJRM).

Pri tome, kao da su svi zaboravili na odron koji preti da uništi sve, na štetu koju izaziva svaki besmisleni pokušaj da se nađe opravdanje za nacionaliste, navijačke grupe, za primitivizam (čak i ako je u modernom izdanju u vidu igračke koja je, eto, Srbima trebalo da zada udarac sličan onome od 11. septembra).

Dok se svađaju oko toga ko ni/je kriv za dešavanja u Beogradu, malo ko se seća da su se slične stvari dešavale (bez drona, ali nije isključeno da se taj propust eliminiše uskoro) i u samoj Makedoniji: navijačke grupe „vojvode“ i „balisti“ su počeli okršaj na tribinama skopskog stadiona za vreme finala Fudbalskog kupa Makedonije, koji je započeo zviždanjem nacionalnoj himni, na što su usledila skandiranja „ko će koga“.

Meč između Teteksa i Škendije je bio prekinut i odigran sledećeg dana na praznom stadionu! U fudbalskom ratu u Beogradu (kao i u svakom istinskom ratu) najpre je stradala istina.

Pobednika nije bilo, naravno, a najviše je nastradala ona slabašna nada da se odnosi između susednih država mogu normalizovati. Čini se da je sport pogrešan teren za normalizaciju, jer pretstavlja simulaciju onog drugog (očito nezavršenog) pravog rata.

Za susret između dve reprezentacije odgovornost leži kod UEFA, kao i kod nacionalnih fudbalskih saveza.

Ovaj fudbalski rat se mogao izbeći (kao uostalom i onaj drugi).

Za Makedoniju ostaje pitanje da li mir i stabilnost mogu ostati netaknuti dok se drugi svađaju, ili još važnije – može li se makedonsko društvo okrenuti sebi i početi da rešava vlastite probleme na međuetničkom planu bez uvoza iz susedstva? Da bi došlo do toga, najvažnije je da se članovi društva percipiraju kao članovi iste zajednice.

A ta zajednica ima daleko bitnijih problema od fudbala, od zastava, pa i od komšija…

Kada se zaborave psovke, pesnice, uvrede i karte velikih država, u regionu tzv.

Zapadnog Balkana ostaju ljudi koji su založnici svojih političkih elita kojima je nacionalizam i izvor legitimiteta i jedini kredit, ostaju očajnici koju su svakog dana sve siromašniji, bez socijalne sigurnosti i zaposlenja, države im se guše u dugovima, ali još uvek ima dovoljno za hleba i (kvaziratnih) igara koje će odvlačiti pažnju od praznog stomaka.

Ostavi poruku