KAD se prizna poraz, onda se bar nakratko povije glava. Čestitka pobedniku nije obavezna.

Preispitivanje je prirodno.

Na političkoj sceni to ne važi.

U areni, gde su liderske ambicije mnogih srazmerne količini sujete, moguće je da glas onih koji izgube bitku odjekuje jače nego poruke onoga ko trijumfuje.

Upravo to se prethodnih dana dešava u DSS.

Novi lider Sanda Rašković Ivić nije se ni smestila u kabinet šefa stranke, a već je zatrpana ostavkama.

Dojučerašnji najviši funkcioneri javno se odriču stranke, zamerajući predsednici što, gazeći politiku neutralnosti, hrli ka suverenizmu.

Možda će tako biti.

Ali, možda bi bio red da se sačeka bar jedan potez Sande Rašković Ivić.

Bio bi red i da se o svemu raspravlja na stranačkim organima.

Ili da se strpe dok se ne osuši mastilo na izveštaju sa stranačke skupštine, pa da onda najave temelj nove partije.

To je najmanje što se očekuje od onih koji su do juče hteli da budu stožer okupljanja srodnih partija, kako bi se procenat podrške iščupao iz živog blata u koji tone.

Takve ambicije imaju i demokrate.

I stare i „nove“.

Nije tako davno bilo kad se poraženi Boris Tadić, kojima su prognozirali političku penziju, obreo na čelu druge partije.

A sve je obelodanio kad je DS bio najranjiviji.

Potom je i Bojan Pajtić čekao najpogodniji momenat da uzdrmanog Dragana Đilasa pošalje u zaborav.

Evo, sad pojedine demokrate ljuljaju Pajtića u ritmu kojim mu se klima i fotelja pokrajinskog premijera.

Zbog svega bi bilo pristojno da bar utihne priča o ujedinjenju opozicije.

Dok se ne završe unutarstranački ratovi.

Ostavi poruku