SHARE

U RAZNIM analizama i komentarima, publikovanim kod nas i u inostranstvu, mnogo je prostora potrošeno da bi se ukazalo na to zbog čega je Srbiji važno da gradi što je moguće bolje odnose sa Rusijom.

U tom kontekstu su navođena pitanja energetske bezbednosti, Kosova i Metohije, investicija, kredita, izvoza poljoprivrednih proizvoda itd.

Da, za Srbiju je važno da jača svoje veze sa zvaničnom Moskvom.

Gledajući iz ugla istorije, može se primetiti i jedna zakonomernost: kada god je Rusija jačala, Srbija je imala komotniju poziciju.

Ipak, predstojeća poseta Vladimira Putina Beogradu nije važna samo za Srbiju. Čak naprotiv.

Možda je ona mnogo važnija za Rusiju, samog Vladimira Putina i evropske zemlje.

Sa jedne strane, eskalacija ukrajinske krize je pokazala Rusiji da bez jakog prisustva na Balkanu ne može da računa ni na dugoročnu stabilnost na sopstvenoj jugozapadnoj granici.

Još od Nikolaja Danilevskog i vremena posle Krimskog rata, veliki broj ruskih teoretičara je ukazivao na ovo.

Kako se postsovjetska Rusija povlačila sa Balkana, tako su drugi prebacivali težište geopolitičke borbe na Krim, u Čečeniju, Dagestan, Abhaziju, istočnu Ukrajinu…

Da bi Rusija imala stabilno neposredno okruženje i ostvarila ključan uticaj na postsovjetskom prostranstvu, ona mora uključiti Balkan u ovu računicu.

Sa druge strane, Vladimir Putin je odavno prerastao format „domaćeg političara“.

Bez obzira na (opravdane) kritike koje stižu sa raznih strana, „Putinova Rusija“ je uspešan projekat.

Stanje u zemlji je danas u svakom pogledu neuporedivo sa onim od pre četrnaest godina.

Od sistema u bankrotu, Rusija je postala država sa osmim najvećim bruto društvenim proizvodom na svetu; od države koja je imala niz problema sa bujanjem separatizma na svojoj teritoriji, postala je stub integracije u središnjem delu Evroazije; od zemlje sa bezbednosnim aparatom koji nije bio u stanju da se izbori sa Džoharom Dudajevim, uzdigla se do trećeg najvećeg „trošadžije“ za vojne namene u svetu, koji razvija nova, visokosofisticirana oružja i održava svoj strateški arsenal; posle dve decenije populacionog sunovrata, od 2011. je demografska krivulja promenila pravac kretanja – broj stanovnika se u poslednje tri godine kontinualno povećava.

U samoj Rusiji, Putin je postavio šine po kojima se država može uspešno kretati u narednoj deceniji.

Međutim, ostalo je otvoreno pitanje njegovog pozicioniranja na međunarodnom planu.

Posebno posle užasne kampanje koju zapadni mediji sprovode od prve polovine 2014. godine sa ciljem diskreditacije ruskog predsednika. Šta može Vladimir Putin sada da uradi? Izvesno je, on se postavlja kao lider koji promoviše alternativnu politiku, koji se zalaže za izgradnju alternativnog sistema.

Prateći međunarodne aktivnosti predsednika Rusije, vidljivo je da on polako staje na čelo svih onih koji se zalažu za stvaranje multipolarnog sveta.

Zato mu je i poseta Beogradu važna.

Jer, multipolarni svet se neće praviti samo kroz infrastrukturu BRIKS-a, već i preko evropskih država i političkih snaga koje žele da vide Evropu kao jedan od polova u novom svetskom poretku.

Evropu koja je manje vojno, finansijski i politički zavisna od SAD.

Evropu koja će sarađivati sa Rusijom i sa njom praviti veliki zajednički ekonomski prostor od „Lisabona do Vladivostoka“.

Dolazak u Srbiju, jednu od retkih evropskih zemalja koja je odolela američkom pritisku i odbila da uvede sankcije Rusiji, jeste i slanje takve poruke.

Putin ne želi da odustane od strateškog partnerstva sa evropskim zemljama, bez obzira na sve što se desilo prethodnih meseci.

A da li će Evropa to tako i razumeti? Ukoliko ne bude razumela, sama će biti najveći gubitnik.

Jer, Putin ima izbor u svom pokušaju pravljenja alternativnog sistema.

U tome su ga već podržali Kina, Indija, Brazil, Argentina, Iran i niz drugih zemalja.

U ovom slučaju, Evropa nema izbor.

Osim ukoliko ne želi da postane periferija „atlantskog sveta“, dugoročno suprotstavljena Rusiji, sa otvorenim frontom prema radikalnom islamu u njenom komšiluku.

SHARE

Оставите одговор