SHARE

REFERENDUM u Škotskoj je imao neočekivane posledice u Hrvatskoj i Sloveniji.

Iz Zagreba je, najpre, stigla vest da je predsednik Josipović smenio svog savetnika Dejana Jovića zbog teksta u kome je napisao da referendumi o nezavisnosti jugoslovenskih republika, izuzev u Crnoj Gori, nisu održani u slobodnim uslovima i da ishod takvih glasanja ne mora uvek biti odluka o stvaranju nove države.

Dan kasnije, iz Ljubljane je došla i vest da je stranka Janeza Janše zatražila od predsednika parlamenta Milana Brgleza da objasni svoje izjave da je samostalna Slovenija u smislu državotvornosti korak nazad i da je bivša SFRJ, u okolnostima u kojima je delovala, imala međunarodni kredibilitet i identitet iako je nastala komunističkom revolucijom.

Brglez i Jović su ljudi čija reč ima političku i stručnu težinu.

Obojica su ugledni profesori univerziteta i uticajne javne ličnosti.

Jović je autor studije „Jugoslavija, država koja je odumrla“, prve knjige koja je posle rata istovremeno objavljena u Zagrebu i Beogradu i koja je pokušala da bez emocija i predrasuda analizira njen raspad.

U njoj je tvrdio da je teza o odumiranju države u komunizmu, popularna sedamdesetih, bila paravan za „federiranje federacije“, tj. za razvlašćivanje savezne u korist republičkih država.

Ona je do kraja osamdesetih od Jugoslavije ostavila praznu ljušturu iz koje su posle 1991. nastale postjugoslovenske države.

Ta tvrdnja mu je u Hrvatskoj donela etiketu „jugoslovenskog nacionaliste“.

Zanimljivo je da je najoštrija kritika Jovićeve knjige došla sa stranica beogradske „Republike“, a ne iz Zagreba, gde se čak i hrvatska desnica poziva na nju u napadima na Jovićeve stavove.

Međutim, čak i ukoliko se radi o usamljenim stavovima, zanimljivo je da oni dolaze iz Hrvatske i Slovenije, dve republike koje su prve napustile Jugoslaviju i koje su, zasada, jedine uspele da postanu članice EU.

Danas su i jedna i druga pogođene krizom evrozone i najžešće kritike Unije na postjugoslovenskom prostoru čuju se u Zagrebu i Ljubljani.

U takvoj atmosferi EU ne deluje onoliko privlačno kao što ni bivša Jugoslavija više ne deluje onoliko zastrašujuće koliko je to izgledalo devedesetih.

Jugonostalgija u njima je oblik otpora nacionalizmu i tzv. partijskom feudalizmu u kojima Slovenci i Hrvati traže uzroke krize.

To je naročito vidljivo u radovima mlađe generacije slovenačkih intelektualaca, kojoj pripadaju Milan Brglez, Mitja Velikonja, književnik Goran Vojnović i brojni drugi autori kojima rasprave o Jugoslaviji i njenom raspadu više nisu tabu tema.

Kakav je stav prema bivšoj Jugoslaviji u Srbiji? Posle decenija ratne propagande koja je tvrdila da je Jugoslavija samo drugo ime „Velike Srbije“ nema mnogo onih koji priznati da gaje simpatije prema bivšoj zajedničkoj državi.

Za one koji i danas slede ideje Memoranduma SANU, Jugoslavija je bila „grobnica srpske države“ i „izvor svih nedaća koje su zadesile srpski narod u 20. veku“.

Uostalom, dodaju, Jugoslaviju nisu izmislili Srbi nego Hrvati i Slovenci još u 18. i 19. veku, a Srbija je zvanično prihvatila iz taktičkih razloga tek 1914. u deklaraciji vlade o ciljevima Srbije u Prvom svetskom ratu.

Jugonostalgija, međutim, postoji i u Srbiji.

Najpre, kao nostalgija za socijalizmom, idealizovanom slikom pravde i blagostanja koja je vladala u Titovoj državi.

Potom i kao nostalgija za velikom i snažnom državom koja je „umela da kaže ne i Hitleru i Staljinu“, bila uvažavana i na Istoku i na Zapadu, sedamdesetih bila jedna od deset najuticajnijih država u UN i, kao takva, ostavila dubok trag u istoriji 20. veka.

SHARE

Оставите одговор