Ima jedan kućerak u Sremu.

Ko još ne zna kultnu kafansku nostalgičnu pesmu…

A mi znamo za jednu poveću kuću u srcu Šumadije, koja šalje dobre vibracije na sve strane planete.

Dom porodice Milovanović u Kragujevcu, uvek je otvoren, otključan za prijatelje, mahom košarkaške, za sve drage i pozitivne ljude.
Odatle je svojevremeno nemirna šestogodišnja devojčica krupnih očiju zakoračila maminim stopama košarkaškim, a dokle je stigla? Pa, da li ima ljubitelja magične igre pod obručima, sporta uopšte, koji ne zna ko je Jelena Milovanović (25, 190 cm) i gde igra, kako igra i zašto tako igra…

Ako i ima takvih, za početak, dovoljno je da im se kaže, krilni centar srpske reprezentacije, jedina Srpkinja u NBA, dugogodišnja članica evroligaških timova, jedna od najboljih naših igračica na minulom SP u Turskoj.

Devojka, koja je spontano i potpuno zasluženo dospela u svetsku elitu.- Provodim ovih nekoliko slobodnih dana do odlaska u Rusiju kod kuće.

Planirala sam da skoknem da se „brčnem” u Izraelu, kod prijatelja, ali nije bilo vremena.

Malo mi je žao zbog toga, ali ipak, najlepše mi je kod kuće.

Kad saberem u svom domu sam svega desetak dana godišnje.

To je premalo, pogotovo što smo mi veoma složna porodica, što je kod nas uvek neka vesela gužva i pozitivna energija – priča Jelena Milovanović, koja je, eto, deo dragocenog vremena poklonila čitaocima „Sporta” i „skoknula” do naše redakcije.

MILOVANOVIĆI VESELjACI Kao što je poznato Jelenina mama Ljubica (devojačko Lazović) bila je košarkašica kragujevačkog Radničkog, tata Srđan je kako Jeca kaže „sportski tip”, a sa bratom Nenadom je kao mala igrala fudbal. – Sve se u našoj porodici vrti oko sporta, košarke, pre svega.

Sva prijateljstva.

Roditelji reprezentativki se sjajno druže, putovali su zajedno u Tursku na SP da nas bodre.

Moji su posebno dobri sa Jovanovićima, Neveninim roditeljima.

Redovno se druže, dok mi igramo po svetu.

Kada smo dograđivali kuću dobro su nam došla tetkina vrata, na kojima stoji pločica sa njenim prezimenom Jovanović.

Moji nisu hteli da to skinu, da se Nevenini osećaju kod nas kao kod kuće – smeje se Jelena – U našoj složnoj porodici su i baka i deka, ustvari, sa svim našim prijateljima, mi predstavljamo veliku košarkašku familiju.

Odvojila je taj dan za boravak u Beogradu, završila formalnosti u ruskoj ambasadi, jer u ponedeljak putuje u Kursk, gde igra u tamošnjem Dinamu.- I ne samo to.

Malo da prošetam Knez Mihajlovom, opušteno, sa dragim ljudima…

Uzgred i kod manikira, jer joj je to pasija…- Tokom SP na noktima sam imala srpsku trobojku, sada su skroz crveni.

Spremni za Rusiju – smeje se Jelena i dodaje- Šalim se, crveni lak mi nekako odaje ženstvenost.

Moram kod manikira, jer nisam precizna u lakiranju noktiju, kao u šutu na koš.Žestok tempo života vrhunske profesionalne košarkašice ilustruje zanimljivim primerom.- Na kraju prošle klupske sezone došla sam kući i odmah smo napravili žurku „3 u 1”.

Doček, rođendansku i ispraćaj.

Tek što sam došla iz Rusije, morala sam u SAD, jer je uskoro počinjala NBA sezona, a upravo tada mi je bio 25.rođendan.

Bilo je bukvalno prebacivanje stvari iz jedne torbu u drugu.

A kakve utiske sada pakuje na odlasku u Rusiju?- Pa, lepe.

Bilo je dobro na SP u Turskoj.

Sećaćemo se samo lepih stvari, a imamo šta da pamtimo i to uzdignuta čela.

Ostavile smo sjajan utisak, jedine uz Australiju, ali definitvno, ubedljivo najviše smo namučile američki drim-tim.

Pružile smo igru za pamćenje, stigle nadomak polufinala, samo dva poena su nas delila od toga…

Teško nam je pao poraz u četvrtfinalu od Turske, sigurno i našem narodu, znam mi smo takmičarska nacija, zemlja šampiona, ali verujte, najiskrenije, ovo je istorijski korak za našu žensku košarku.

Pokazale su naše devojke specifičan šarm pod obručima, ulepšale boravak svima u Turskoj, rivalima, stručnjacima, predstavnicima medija, pobrale pregršt komplimenata.

I ubuduće taj status moraće da brane i da jurišaju na još veće podvige, plasman na OI 2016.- Sada smo definitvno na važnoj prekretnici.

Niko nam nije poklonio ništa, iza nas je veliki rad, a sada su nas svi „snimili” i bićemo svima meta, trn u oku.

Međutim, kako sazrevamo i napredujemo, očekujemo da, bogatije za novo iskustvo, dogodine nastavimo sa uspesima.

Rekla sam, otići ću na OI 2016. makar turistički, ali ipak, čvrsto verujem, da ću ipak, u Brazil sa reprezentacijom Srbije.ŽURKE ZA DRUŠTVO I POLICIJU U redakciju „Sporta” Jelena je došla u društvu dobre prijateljice, Smilje Ivanović, naše vrsne košarkašice, koja je prošla sve mlađe reprezentativne selekcije.

To je bila prilika da se prisete i lepih doživljaja iz leskovačke Dubočice, Vojvodine, gde su igrale zajedno. – Bila su to divna vremena.

Našu sreću i smeh nisu kvarili ni problemi, kao kada bi nas gazda stana u Novom Sadu izbacio napolje, jer klub nije platio kiriju.

Otišle bi do restorana da se utešimo, kad tamo nam kažu, ne može, nije plaćeno, idite u starački dom da jedete – smeju se Jeca i Smilja. – Imale smo drugaricu u policiji, koja bi nam javljala kada se komšije bune.

I mi već znamo, primirimo se i sakrijemo pre nego što stigne patrola i tako nekoliko puta u toku noći.

Posle su nas zavoleli svi u policiji, dolazili bi kod nas na kolače.

E takvih stvari nema u NBA.

Tamo, kad ekipa uđe u autobus, ne daj bože da sedište nema punjač za mobilni telefon.

Na SP u Turskoj je Jelena konstantno demonstrirala NBA kvalitet, preciznim šutem sa distance, borbom u reketu, igrala je zadivljujuće rutinski i sigurno.

A sve to sa tribina pratila su oba njena trenera, strateg Dinama iz Kurska, Bo Overton i NBA tima, Vašingtona, Majk Tibo.- Mnogo mi je značilo njihovo prisustvo u Turskoj.

Svakako, došli su da gledaju kompletan šampionat, ali prijalo mi je kada bi ih videla na svakoj našoj utakmici, recimo, na meču sa Kubom, u maltene, praznoj dvorani.

Sjajni stručnjaci, čiji saveti su zlata vredni.

Naravno, na SP u Turskoj zakon su bile instrukcije srpske selektorke, Marine Maljković.- Izuzetno cenim sve moje trenere.

Sa svima imam profesionalni odnos, prepun poštovanja.

I trudim se da im vratim koliko mi pružaju i više od toga.

U reprezentaciji uživam veliko Marinino poverenje, što se videlo i po minutaži koju mu je ukazivala. Činila sam sve da to opravdam najbolje što mogu.

Jelena je u pravoj simbiozi sa trenerima, ali i sa uspesima.

Zato očekujemo da joj se uloženi trud vrati na najlepši način i u narednoj sezoni, klupskoj i reprezentativnoj.- Zašto da krijem, želim da Dinamno dogura što dalje u Evroligi, imamo izuzetan tim ove godine, zatim da na proleće ostvarim cilj na EP, sa reprezentacijom Srbije, da budemo među pet timova za priključak za olimpijske kvalifikacije.

A sanjam i NBA prsten, zašto da ne?Za onaj drugi, životni, prsten još je rano…- Naravno, razmišljam i tome.

To je kruna svega.

Uvek s e obradujem kad neko od mojih prijatelja stupi u brak, formira porodicu.

A jednog dana ću i sebe da obradujem – smeje se Jeca, srdačno, u svom stilu.

SRĐAN SARIĆ MI JE BIO KAO BRATTeške trenutke imala je Jelena Milovanović, tokom SP u Turskoj, kada je čula strašnu vest o smrti kondicionog trenera i prijatelja, Srđana Sarića.- Veoma me je pogodila Srđanova smrt.

Divan čovek i veliki stručnjak.

Bio mi je kao stariji brat, mnogo mi je pomogao kada sam došla u moskovski Spartak, gde je tada radio.

On i Sonja Petrović bili su tamo moja familija.

Pomogli su mu mnogo da se snađem, bili smo nerazdvojni.

Sa Sonjom sam naravno i dalje dobra drugarica, sjajno smo se uvek razumele i na terenu i van njega.

A Srđana ću da pamtim dok sam živa- priča Jelena, koja je po dolasku iz Turske, pravo sa aerodroma otišla na Novo groblje – Ceo tim je sakupio pare za cveće.

Otišle smo Nevena Jovanović i Dajana Butulija, u ime svih iz reprezentacije…

SA MUSLIJEM “JEDAN NA JEDAN”Kao što je rekla, sve trenere sa kojima je radila i radi, veoma ceni, poštuje i sluša.

A ne zaboravlja ni one iz ranijih faza, koji su obeležili njen put.- Počela sam u Kragujevcu, sećam se da sam u klubu „Buk kompjuters” igrala „jedan na jedan sa Dejanom Muslijem – uz neizbežan osmeh će Milovanovićeava – Zatim sam bila u Kraljevu kod trenera Baje, odakle me je Momir Tasić odveo u leskovačku Dubočicu.

Radujem se što je Momir sada deo stručnog štaba Kurska.

U Vojvodini sam mnogo naučila od Dejana Kovačevića, a u mlađim reprezentativnim selekcijama od velikog pedagoda, Željka Vukićevića.

Ostavi poruku