SHARE

VARLjIVOG leta 1968. studenti su dobili preko bubrega od Titove policije i nagutali se suzavca ispod nadvožnjaka na Novom Beogradu.

Gonili su ih ideali, ustali su protiv hipokrizije, krute boljševičke birokratije i sve većih socijalnih razlika.

Slušali su „Bitlse“, gledali Bergmana, čitali Sartra, nisu imali „Fejsbuk“ i „Tviter“, snovima su bili povezani sa studentima koji su tresli Evropu.

Regrutovali su se tada budući lideri među profesorima i studentima – od Dragoljuba Mićunovića i Nikole Miloševića do Sonje Liht i Vuka Draškovića koji je cupkao uz Kozaračko kolo ispred Studenjaka.

Tito je konstatovao da su studenti u pravu.

Posle demonstracija 9. marta 1991. studenti su ustali i osnovali Terazijski parlament.

Milošević je „smekšao“.

Smenjeni su urednici TV Beograd, pušteni su iz zatvora demonstranti, a mlade su predvodili Dragan Đilas, Branislav Lečić, Dragan Bjelogrlić…

Tokom varljive zime 1996. posle krađe lokalnih izbora, tromesečne studentske demonstracije primorale su režim da ustukne i da prizna poraz, a isticali su se Čeda Jovanović i Čeda Antić…

Od 2000. do danas, studente kao da više ne interesuje šta se dešava u Srbiji i svetu.

Utihnule su debate u amfiteatrima o društvenim gibanjima, slobodama, zabludama, nacionalnim raskrsnicama.

Studenti, sa iskustvom izneverenih ideala, protestuju isključivo zbog sebe – svojih bodova, ispitnih rokova, pragova za upis godine, cene školarine, zakonskih paragrafa.

Nema među njima novih lidera i harizmatskih vođa.

Vreme će pokazati da li je to dobro za Srbiju.

Moguće je da za akademce jeste.

SHARE

Оставите одговор