SHARE

Još od najstarijih vremena ljudi su bili opčinjeni Mesecom i pripisivali mu razna magična svojstva, pa je ovo nebesko telo bilo oduvek prisutno u mitologijama i verovanjima naroda širom sveta.

Ljudi su teško uspevali da odole privlačnosti Meseca, a periodične promene u njegovom izgledu navodile su ih da poveruju kako postoji tesna veza između njega i zbivanja na našoj planeti U Južnoj Americi, Inke su obožavale Kvilu, ili “mamu Mesec”, sestru i suprugu Intija, boga Sunca i zaštitnicu udatih žena.

U Vavilonu su prizivali Ištar, boginju ljubavi i plodnosti, koja je u Siriji bila poznata pod nazivom Astarta, a u Frigiji kao Cibela.

Stari Grci, čija su se verovanja u mnogo čemu oslanjala na različite vidove orijentalne mitologije, obožavali su Mesec u tri različita oblika: kao Selenu, boginju koja navodi na ljubav, Artemidu, zaštitnicu nevinosti i Hekatu, boginju podzemlja, vezanu za loše dejstvo crnog Meseca.

Pun Mesec se, isto tako, poklapao sa glavnim praznicima u religioznim kultovima mnogih naroda.

Bolest “Meseca” U prošlosti su mnoge bolesti pripisivali uticaju Meseca.

Najpoznatiji primer je epilepsija, poznata i pod popularnim nazivom “bolest Meseca”.

Nekada su verovali da se njeni napadi učestalije javljaju za vreme punog i mladog Meseca.

Ljudi su se oduvek pitali koliku moć ima ovo nebesko telo i pripisivali mu najrazličitije uticaje na organizme koji naseljavaju našu planetu.

U seoskim kulturama su, na primer, strogo poštovali lunarne faze prilikom obavljanja gotovo svih poljskih radova.

I danas prilikom setve, presađivanja, obrezivanja i flaširanja vina, u nekim krajevima slede pravilo da “sve što treba da se razvija treba raditi pri Mesecu koji raste, a ono što treba da umre pri Mescu koji opada”.

Podvrgnuta proveri mnoga od ovih verovanja pokazala su se neosnovanim.

Nema nikakvog dokaza da vino treba rastakati dok je Mesec u fazi opadanja i malo je verovatno da privlačna sila Meseca može da utiče na hemijske reakcije koje određuju njegov kvalitet.

Mnogo je verovatnije, međutim, da oni koji su primenjivali ove metode duguju svoje uverenje činjenici da su, poštujući stara pravila, postizali dobre rezultate, pa ne vide razlog zašto i dalje ne bi nastavili da rade na isti način.

Prema nekim verovanjima, ženski ciklus i porođaji takođe su podvrgnuti uticaju Meseca.

Na osnovu gotovo identične dužine lunarnog i menstrualnog ciklusa, rođena je pretpostavka da je u dalekoj prošlosti, još u vreme prvih hominida, Mesec bio taj koji je odredio dužinu ženskog ciklusa.

U stvari, reč je o čistoj slučajnosti.

Treba pre svega uzeti u obzir da se ta dva ciklusa ne podudaraju u potpunosti, jer lunarni traje 29,5 dana, a ženski oko 28 dana, ali njegova dužina kod svake žene može biti različita.

Za nauku, dakle, postoji mala verovatnoća da bi priroda favorizovala metod reprodukcije zasnovan na dejstvu Meseca.

Sve dalje od Zemlje Rastojanje između Meseca i Zemlje svakog meseca je drugačije i kreće se u proseku između 356 410 i 406 740 kilometara.

Svetlost punog Meseca jednaka je dvestahiljaditom delu svetlosti Sunca.

Prema nekim procenama, bilo bi potrebno 400 uzastopnih dana punog Meseca, da bi Zemlja dobila svetlosnu energiju koju joj Sunce pošalje u jednom minutu. U prošlosti je Mesec bio bliže Zemlji.

U stvari, Zemlja pri svakom obrtaju usporava svoje kretanje za delić sekunde.

Zbog toga se Mesec ne okreće oko nje po zatvorenoj orbiti, već po spirali, koja ga udaljava od naše planete po tri centimetra godišnje.

To znači da će Mesec kroz 100 000 godina biti 3000 km dalje od Zemlje. Čak ni privlačna sila Meseca koja izaziva plime i oseke ne bi bila u stanju da deluje na takav način, jer može da utiče samo na velike vodene mase i suviše je slaba da bi imala uticaj na ljudsko telo.

Začeća i porođaji podvrgnuti statističkim analizama, isto tako nisu pokazali nikakvu značajnu vezu sa lunarnim fazama.

Možemo se, dakle, oprostiti od verovanja da na začeće ženske dece povoljno utiče Mesec u fazi opadanja, dok je za dečake potreban Mesec u fazi narastanja.

U stvari, jedina sredstva pomoću kojih naš satelit može da bude u međusobnom dejstvu sa Zemljom su njegova sila gravitacije i sposobnost da reflektuje sunčevu svetlost.

Najočigledniji dokaz njegovog dejstva su plima i oseka, složene pojave prouzrokovane udruženom privlačnom silom Meseca i Sunca na okeane, koja deluje na tačke veoma udaljene jedne od drugih i izaziva pomeranje vodenih masa.

Manje je poznat isti fenomen koji se odnosi na atmosferu.

Na osnovu mehanizma sličnog onom koji izaziva pomeranje vode u okeanima, mogu se pomerati i mase gasa, prouzrokujući takozvane atmosferske plime i oseke.

U ovom slučaju, budući da vazduh ima manju gustinu od vode, efekti su sasvim beznačajni.

Razlike u pritisku koje pritom nastaju iznose nekoliko hiljaditih delova milimetra Merkurove skale, u poređenju s prosečnim atmosferskim pritiskom od 760 milimetara.

Mesec takođe izaziva i plime tla, koje su prema mišljenju nekih naučnika uvećane okeanskim plimama i mogle bi da podstiču zemljotrese.

Jedna statistička analiza pritiska u stenama, koju je 2004. godine sprovela geofizičarka Elizabet Kokran, sa Univerziteta u Kaliforniji, pokazuje da se tri četrvtine potresa javlja kada visine okeanskih plima pređu dva metra.

Prema mišljenju naučnika, život na Zemlji ipak mnogo duguje dejstvu Meseca.

U velikom broju slučajeva naš satelit ima znatan uticaj na životinjski svet, naročito kad je reč o morskim organizmima, čija je polna zrelost izgleda vezana za plime i oseke i svetlost Meseca.

Najočigledniji primer su korali iz porodice Acropora.

Svake godine u kasno proleće, posle noći punog Meseca, ovi korali sa Velikog koralnog grebena u Australiji, počinju masovno da se pare, i to svi u isto vreme, oslobađajući u more čitave “oblake” ružičastih jajašaca.

Ali, možda je najznačajnije njegovo mehaničko dejstvo, koje je odlučujuće za stabilizaciju rotacione ose naše planete i ne dozvoljava da ona nekontrolisano oscilira.

Bez njega, godišnja doba i klima bili bi veoma promenljivi i sasvim nepredvidivi.

Možda bi se život ispoljio i bez prisustva Meseca, ali bi bio suočen sa mnogo težim uslovima u okruženju, pa bi mogao da krene drugim evolutivnim putevima, sasvim različitim od našeg.”Mora” od magme Kad površina Meseca, posmatrana golim okom ili kroz teleskop, nema ujednačenu boju, već se na njoj vide velike tamne površine, u njima su stari narodi prepoznavali najrazličitije oblike, pre svega ljudske i životinjske likove, kao što je čuveni “zec od žada” iz kineske mitologije.

Reč je, u stvari, o dolinama koje nazivamo mora, a formirale su se u periodu između 3,8 i 1,2 milijardi godina usled snažne vulkanske aktivnosti, praćene kišom meteorita.

Pošto se Mesečeva kora na više mesta rascepila, ispod nje je pokuljala rastopljena magma koja je posle hlađenja dobila tamnu boju.

SHARE

Оставите одговор