SHARE

U gotovo četvrt veka srpskog parlamentarizma bilo je mnogo izbora, promena, stvaranja političkih partija i rovovske borbe vlasti i opozicije.

Građani su uvek u žiži interesovanja samo u toku izbora, a posle se na sceni samo nalaze partije i suprotstavljena opozicija.

Biti političar danas je poželjno zanimanje u kome se ništa ne rizikuje, osim mogućeg gubitka moralnih vrednosti i narušenog integriteta.

Sa druge strane građani prilično loše žive.

Kao da ne postoji politička volja da se davno započeti tranzicioni procesi jednom zauvek zaustave i na neki način prevaziđu. – Čak 62 odsto građana smatra da političari ne govore istinu, a samo deset odsto veruje da uglavnom govore istinu – kaže Svetlana Logar iz „Ipsos stratedžik marketinga“.

Istraživanje su drugu godinu zaredom sproveli „Crta“, u okviru inicijative Otvoreni parlament, i „Ipsos stratedžik marketing“, a podržali Britanska ambasada i NDI.

Iako ne veruju preterano političarima, građani u velikom procentu izlaze na izbore, daju svoje glasove i ponovo nestaju u opštoj društvenoj tranziciji.

Politika je postala kao „opijum za narod“, neka vrsta „kolektivne sudbine“.

Građani svoje „karte“ poverenja ulažu u „igru“ političara i partija, a dajući im izborno poverenje menjaju svoje, ali i njihove živote.

Prosečan građanin Srbije ima izvestan otpor prema političarima kao sindromu vlasti, ali stalno hrli ka politici tražeći svoja životna rešenja.

Navedeno istraživanje ukazuje da postoji stalni pad zainteresovanosti građana za politiku, pa se samo 23 odsto njih izjasnilo da ih politika bar donekle interesuje, što je pad za 20 odsto u poslednjih deset godina.

Tek svaki petnaesti građanin je u protekloj godini učestvovao u nekoj akciji kako bi se rešio problem u njegovoj lokalnoj zajednici.

Ipak poslednji izbori su pokazali da je 50 odsto onih koji su izašli na izbore dalo glas i poverenje SNS i Aleksandru Vučiću, što je potreba traženja spasa i nade u bolja rešenja.

Tako su građani Srbije devedestih godina bili masovno oduševljeni SPS-om i Slobodanom Miloševićem, kasnije DOS-om, DS-om i danas SNS-om.

Partije prave saveze i koalicije, a samo su građani ti koji predstavljaju legitimne legaliste demokratije.

Navedeno istraživanje jasno ukazuje da trećinu ispitanika interesuju reformski zakoni, ali 64 odsto smatra da objašnjenja političara šta ovi zakoni donose nisu dovoljno razumljiva.

Dakle, problem je u nepoverenju u političare.

Poseban problem je što su parlamentarci u Srbiji poprilično neprosvećeni i što zakonima prilaze kao formi političke borbe i masovne proizvodnje legaliteta bez suštinskog sagledavanja posledica, odnosno koliku će korist od svega toga imati građani.

I posle 25 godina parlamentarizma, po ovom istraživanju, građani najmanje znaju o izbornom sistemu Srbije – samo 16 odsto je znalo da se poslanici biraju po proporcionalnom sistemu.

Nepoznavanje izbornog sistema je vid slabog rada partija među građanima i predstavlja vid evidentne političke nepismenosti.

Ono što građani znaju i prepoznaju su peticije kao vid građanskog stava, otpora ili građanske neposlušnosti u odnosu na poteze vlasti.

Možda je sada, posle 25 godina parlamentarizma u novijoj političkoj istoriji Srbije sazrelo vreme da vlada pokuša da govori razumljivim jezikom prepoznatljivim javnom mnjenju.

Tomislav Kresović, publicista i analitičar

SHARE

Оставите одговор