SHARE

LjUDI poput Darka Kostića, ubice Ivane Podraščić, u sebi imaju urođeni potencijal da počine najteža krivična dela i malo toga su institucije mogle da učine kako bi suzbile agresiju i uticale na njihov mentalni sklop, smatra psiholog forenzičar dr Milan Kostić.

Ipak, praksa svuda u svetu, pa i kod nas, je da ovakvi kriminalci budu pod ozbiljnim i stalnim nadzorom različitih službi, ali je očigledno da ta mera nije dala potrebne rezultate.

Prema rečima dr Kostića teško je analizirati neku osobu iz daljine, ali u oči upada činjenica da se radi o povratniku, čoveku koji je počinio najteža krivična dela sa neviđenom brutalnošću.- Jasno je da je ubica u ovom slučaju ličnost koja ima potrebu za nasiljem, ali da to nije nešto što je kod njega izazvano ili podstaknuto nekim okolnostima, već to dolazi iz samog njegovog bića – kaže dr Kostić. – Problem je što i pored činjenice da je to istinski zla osoba, niko ne može da predvidi kada će i kako da se ponaša.

Zakon vam ne dozvoljava da nekoga kaznite zbog potencijala da počini krivično delo, već samo za ono što je uradio.

I to je praksa svuda u svetu.

Važno je, smatra dr Kostić, da stručnjaci koji se bave ovakvim slučajevima predvide verovatnoću da se delo ponovi.

Kada se radi o krajnjim poremećajima strukture ličnosti vrlo malo može da se deluje na njih, ali i pored toga oni zahtevaju posebnu vrstu rada i stručnjake.

Dr Kostić kaže da je to uglavnom neizvodljivo u našim uslovima sa prepunim kazneno-popravnim domovima i manjkom sredstava.

SISTEM OZBILjNO ŠKRIPI Pažnju javnosti nije privukla samo priča ubice Darka Kostića, već cele porodice Podraščić koja je čekala nekoliko dana pre nego što je prijavila Ivanin nestanak.

U Gradskom centru za socijalni rad Beograd kažu da ovo pokazuje da sistem socijalne zaštite mora imati celovitu i kontinuiranu saradnju svih sistema.

U ovom konkretnom slučaju mora postojati spoj socijalne zaštite, obrazovanja, policije i tužilaštva – navode u GCSR. – Samo to može dovesti do dobrih rezultata u sprečavanju ovakvih ili sličnih situacija, a imajući u vidu i sveukupan poremećaj u vrednosnom sistemu savremenog društva.

Nije rešenje da se ovakvi ljudi zatvore i da sede u samici.

Sa njima bi trebalo da rade posebni timovi ljudi, ali s obzirom na to da oni ne spadaju u grupu duševnih bolesnika ne mogu biti trajno zatvoreni u bolnici – objašnjava Kostić. – Nasilje je obeležja karaktera, a ne bolesti.

Zato je to pitanje društvene akcije u kojoj mora da postoji nadzor i kontrola.

Takvi zločinci moraju da se kontrolišu, da se prati kretanje i kontakti sa drugim ljudima.

Analizirajući ličnost surovog ubice, Darka Kostića, naš sagovornik smatra da je veća šansa bila da se nešto učini „ranije, dok nije bio završen razvoj takve ličnosti“.- Ipak, kod sociopata i psihopata se ne može nešto drastično promeniti – kaže dr Kostić. – Mislim da kod takvih osoba jedino može da se očekuje da taj kapacitet agresije, nasilja, jednostavno splasne sa godinama biološki.

U suštini, kod psihopata kada oslabi fizička snaga posle pedesetih godina, oni znatno ređe čine krivična dela.

Istraživanja su pokazala da su kod takvih ljudi najkritičnije godine između 25. i 29. jer tada imaju najviše snage koja im određuje količinu agresije.

Odrastanje u nemaštini i drugi loši socijalni uslovi su mogli samo da potpomognu negativni potencijal monstruma koji je ubio Ivanu Podraščić.

Ipak, da on nije rođen sa predispozicijom za tako nešto, nikave okolnosti ne bi mogle da ga načine ovakvim kakav jeste, smatra dr Kostić.

SHARE

Оставите одговор