SHARE

UZALUD se razležu leleci Batajnicom za svirepo ubijenom devojčicom.

Uzalud kukaju za svojom „mezimicom“, četrnaestogodišnjakinjom, koju su „pustili u provod“ ne pitajući se što je danima nema.

Nema gumice za brisanje, niti načina da se vreme vrati.

Nemamo za šta da upiremo prst na sudiju koji je procenio da čovek koji je već ubio, silovao i nastavio da čini zlodela – nije opasan po društvo.

Ni prvi, ni poslednji nezasluženo na slobodi.

Džaba nam je da sada pitamo šta je to nadzirao Centar za socijalni rad, a bilo im je sasvim normalno što roditelji danima ne znaju gde im je maloletno dete, osnovac.

Džaba komšiluku da uzdiše i tuguje, ako su godinama okretali glavu od nečije brige i nesreće.

Uzalud se sada svi zgražavamo nad ubicom i roditeljima i Centrom za socijalni rad.

I tužno vrtimo glavom, žaleći nesrećnu devojčicu.

Svu krivicu svaljujemo na, kako novinari vole da oslove osumnjičene – monstruma.

A gde smo bili ova dva meseca? Kada je pre dva meseca Ivanina vršnjakinja iz Subotice skončala tek započeti život na sličan način, podigla se cela Srbija da je traži.

Iako je, nažalost, ishod potrage isti, ni Tijane, ni Ivane više nema, možete li da se otmete utisku da smo jednu devojčicu tražili svi, od komšiluka do ministra policije, nadali se i strahovali, a drugu prebrzo zaboravili? Čak i oni koji bi zbog krvi ili makar službene dužnosti morali da je traže do kraja sveta? Ivani je, doduše, sve sada uzalud.

Nje više nema.

Znamo mi dobro da svako treba da čuva svoju Ivanu.

Da je pazi i učini sve što je u njegovoj moći da se zločini ne dese.

Pa i tada, nema garancije.

Svi živimo sa roditeljskim strahom za svoje najmilije.

Uz ovako podeljene životne karte, čini se da ova devojčica nije ni imala šansu.

Sa takvim roditeljima.

Sa takvim Centrom za socijalni rad.

Sa takvim sudstvom.

Sa takvim, ravnodušnim društvom.

Džaba nam sad suze i ljutnja.

SHARE

Оставите одговор