SHARE

TREĆEG utorka u septembru svake godine u Njujorku počinje godišnje zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Već godinama, međutim, zasedanja Generalne skupštine ne privlače pažnju svetskih medija jer se na njima i ne događa ništa što bi moglo bitno uticati na zbivanja u svetu.

Sala GS najčešće je puna samo prvog dana zasedanja kada za govornicu izlaze generalni sekretar UN, američki predsednik i predsednik Brazila kome je to utešna nagrada za nedobijanje mesta stalne članice Saveta bezbednosti.

Ostatak zasedanja ispunjavaju govori predstavnika ostalih država pred gotovo praznom salom koji su, uz retke izuzetke, uglavnom namenjeni vlastitoj javnosti kao potvrda njihovog „ugleda i uticaja u svetu“.

Kada su UN osnivane 1945. nije trebalo da bude tako.

Bolno poučeni iskustvom dva svetska rata njeni osnivači su uložili sve svoje znanje ne bi li svetskoj organizaciju dali moć da zabrani silu u međunarodnim odnosima i spreči ratove.

Mnogi su se nadali i da će UN postati neka vrsta svetske vlade koja će imati monopol sile u međunarodnim odnosima i raspolagati političkom, ekonomskom i vojnom moći da spreči, zaustavi i kazni agresiju bilo koje države u svetu.

Hladni rat je već u prvim godinama postojanja UN osujetio tu nameru i sveo ih na forum za propagandne obračune SAD i SSSR.

Iz tog vremena ostali su zapamćeni šestočasovni Kastrovi govori i Hruščovljeva cipela kojom je sovjetski vođa lupao po govornici preteći Amerikancima.

Oličenje nemoći UN bio je čuveni „mister njet“, sovjetski ambasador Gromiko, koji je na svaki američki predlog stavljao veto na šta su SAD uzvraćale blokadom predloga SSSR.

Komitet vojnog štaba generalnog sekretara UN jedina je institucija predviđena Poveljom koja nikada nije osnovana.

U to vreme, život UN su udahnule novooslobođene i nesvrstane zemlje koje su ih vešto koristile u procesu dekolonizacije i nastojanju da bar malo promene nejednake odnose između svetskog severa i juga.

Kraj Hladnog rata bio je šansa da UN povrate svoju ulogu.

Generalni sekretar Butros Butros Gali u to vreme je dobio aplauze za svoju „Agendu za mir“ koja je pozivala UN da se „vrate kući“.

Umesto UN, Amerikanci su hteli globalni NATO, Gali je optužen da ometa američke interese i SAD su prestale da finasiraju UN u vreme kada su one u krizna područja poslale 36 vojnih misija, uključujući i UNPROFOR u bivšoj Jugoslaviji.

Kada je Gali 1995. zatražio drugi mandat, 14 stalnih članica SB ga je podržalo, šefica američke misije u UN, Medlin Olbrajt, stavila je veto i to je bio kraj i Galija i nade da bi UN mogle da ostvare svoju misiju čuvara svetskog mira.

Prve mete „globalnog NATO-a“ nisu bili samo bosanski Srbi, nego i UNPROFOR koji je pod zapovedništvom Jasušija Akašija, bliskog Galijevog saradnika, tri godine pokušavao da zaustavi rat i dokaže da UN postoje.

Nije uspeo, Akaši je morao da ustukne, Holbruk je trijumfovao, a Butros Butros Gali je otišao u istoriju.

U moru knjiga o građanskom ratu u Jugoslaviji danas je gotovo nemoguće pronaći makar i jednu koja govori o odlasku UNPROFOR-a iz BiH 1995. godine.

Ostatak ove priče je istorija koja se ponovila 1999. u tadašnjoj SRJ, 2003. u Iraku a u novije vreme u Libiji, Siriji i ponovo u Iraku.

Ni u jednom slučaju niko od UN nije tražio saglasnost da krene u rat, niti su one učinile bilo šta da bi ih sprečile.

Pokušaj Ban Ki Muna da debatom o ekološkim pitanjima otvori ovogodišnje zasedanje UN i stvori privid da one postoje bar na margini svetske politike će se, kao i uvek do sada, zaustaviti tamo gde počinju interesi velikih sila.

I zbog toga će sala Generalne skupštine i ove godine biti prazna.

SHARE

Оставите одговор