SHARE

Premijer ove zemlje, Stiven Harper, brzo je po početku ukrajinske krize zaključio da su „Rusi izabrali da budu rivali, a ne partneri“.

Od tada, Kanada je uvek istrčavala prva sa predlozima novih mera, bila jedna od najoštrijih u osudama i najupornija u zahtevima da se Rusija kazni.

Pomalo i začuđujuće, s obzirom na to da se u međunarodnoj politici Kanada ne doživljava kao inicijator konflikata i uzročnik kriza.

Čak naprotiv.

Razlozi za ovakvo postavljanje zvanične Otave mogu se tražiti i u strateškoj povezanosti sa SAD ili složenom formalno-pravnom položaju Kanade (britanski dominion koji nema puni suverenitet).

Očigledno, SAD i Velika Britanija imaju svoje razloge da kanališu ukrajinsku krizu, a Kanada ih u tome podržava.

Međutim, razlog za preteranu zainteresovanost Kanade da učestvuje u ekonomskom ratu protiv Rusije se nalazi u još jednoj stvari – nafti! Kanada i Rusija su dva najozbiljnija suparnika u velikoj geostrategijskoj utakmici koja se vodi oko pitanja daljih istraživanja rezervi nafte na Arktiku.

Zainteresovane strane su još i SAD (preko severne kopnene granice Aljaske takođe su „arktička zemlja“), Danska (zahvaljujući tome što je Grenland u njenom sastavu) i Norveška.

Klimatske promene i globalno otopljavanje sa jedne, kao i razvoj tehnologija i sredstava eksploatacije sa druge strane, otvaraju sasvim nove perspektive.

Do danas, moguće rezerve u arktičkoj naftnoj zoni su procenjene na 90-110 milijardi barela, što je jednako svetskoj potrošnji za tri godine.

Pretpostavlja se da su izvorišta značajno izdašnija.

Šta ovo znači za zemlje koje imaju pristup izvorištima? Nafta je bila strateški resurs i do sada.

Zbog nafte su započinjani i vođeni novi ratovi.

Međutim, u narednim decenijama će ona postati sve bitnija.

Svet se nalazi u periodu „naftnog sloma“, trenutka od kojeg će nafte na tržištu biti sve manje, a potražnja za njom će postajati sve veća.

Još pre pola veka poznati stručnjak Marion Hubert je prognozirao kako će do ovoga doći na prelasku između dva milenijuma.

Njegove slutnje su kasnije potvrdili drugi, pa je Kolin Kembel pisao kako je 2010.

„godina naftnog šoka“, a analitičari multinacionalne kompanije „Šel“ da će to uslediti između 2016.

i 2020.

Pri tome, prema do sada obavljenim istraživanjima i objavljenim prognozama, već je otkriveno više od 90 odsto naftnih nalazišta u svetu.

Zbog svega, zainteresovanost za Arktik raste.

A na tom području su, barem do 2014.

godine, Rusi najdalje otišli po pitanju stvaranja uslova za početak daleko značajnije eksploatacije nafte.

Što se sektora bezbednosti tiče, Rusija na Arktiku ima deset vojnih luka, njene nuklearne podmornice neprestano patroliraju, a trenutno se obnavljaju i vojni aerodromi, kako bi se održavalo stalno vojno prisustvo, dok je na polju međunarodnog prava 2011.

godine pokrenuta inicijativa unutar UN čiji je krajnji cilj da se potvrdi kome pripadaju određeni podvodni grebeni.

Od 38.000 kilometara arktičke obale, Rusiji pripada 22.000.

Treći paket sankcija koje je uvela EU Rusiji, a slične mere su pre toga donele i Kanada i SAD, upravo je usmeren protiv ruske naftne industrije i onemogućava dalju razmenu tehnologija i znanja u oblasti unapređenja procesa eksploatacije nafte sa morskog dna.

Rusiji je ovaj oblik naučno-tehnološke saradnje sa zapadnim zemljama bio potreban, ali važi i obrnuto.

U svakom slučaju, zapadne procene su da se na ovakav način može usporiti, ili čak zaustaviti dalje „rusko napredovanje“ na Arktiku.

Time se otvara prostor za sasvim nove energetske, bezbednosne, ekonomske i geopolitičke računice.

Za Kanadu, sudeći po dosadašnjim reakcijama, ovo je čak i jedan od spoljnopolitičkih prioriteta.

Koristeći ukrajinsku krizu kao sredstvo, Kanada započinje svoju veliku geopolitičku bitku sa Rusijom na Arktiku.

SHARE

Оставите одговор