SHARE

KADA je konačno odlučio da napusti svoje ustalasane bordoleske padine otežale od krupnih grozdova i nastani se u Gradu svetlosti obasjanom predratnom prijemčivošću bel-epoka, vojvoda Luj Peti Šarl Mari od Tremoaja naručio je od tada čuvenog pariskog arhitekte Ernesta Sansona da mu, na obodu Parka Trokadero, sagradi uglednu porodičnu palatu koja je, kasnije, kao rezidencija ambasadora Srbije obogatila spisak kulturnog nasleđa Francuske.

Slavni graditelj se prilježno bacio na posao 1912.

godine, u stilu koji je slavio lepotu i razigranost proisteklu iz nade tehnološkog i ekonomskog razvoja, u vremenu svetskih izložbi iz epohe ubrzane urbanizacije i modernizacije, ali je njegov neimarski zalet nemilosrdno ukočila neman Velike vojne.

Tek su Sansonovi sin i unuk 1920.

dovršili jedan od najlepših primeraka privatne arhitekture tog doba, s tri dekorisana luka na čeonom zidu zgrade, balustradama od kovanog gvožđa i visokim reljefima na prozorima s kojih pogledom može da se dotakne Ajfelova kula.

Unutrašnjost, između ostalog, krase bogati gipsani ornamenti, položene skulpture iznad vrata u glavnom salonu, veliki goblen neprocenjive vrednosti iz 1770.

sa scenom iz Starog zaveta i pozlaćene oplate u drvetu lipe s prizorima iz lova u plitkom reljefu u trpezariji iz 1699.

koje je u vreme vladavine Luja Četrnaestog uradio flamanski majstor Žil Mari Openord, da bi kasnije bile prenete u rezidenciju.

Nacrti se danas čuvaju u „Kuper Hjuit muzeju“ u Njujorku.TREZOR Svake godine, krajem septembra, rezidenciju ambasadora Srbije u Parizu, na Danima baštine, kada se ovaj trezor nakratko otvori za javnost, obiđu hiljade Francuza koji, oprezno opkoračujući obrube skupocenih persijanera, promiču Tremoajevim odajama među slikama majstora kao što su Milo Milunović ili Stojan Aralica, kradući za svoje ovozemaljske snove delić te raskoši.

Ovo zdanje, svojim izgledom, dekoracijom i položajem retko koga ostavi ravnodušnim.

Snimali su se ovde i brojni filmovi, među kojima i onaj o bivšem francuskom predsedniku Miteranu, kada je rezidencija srpskog ambasadora „glumila“ Jelisejsku palatu.

Luj Peti Šarl Mari od Tremoaja, produžetak vrste četvorostruke prinčevske familije, čiji tragovi sežu u 13.

vek, potomak Gija Šestog Srčanog i velikog komornika naslednika burbonske loze, nije dugo poživeo u svojoj novoj palati.

Upokojio se u 58.

godini života, nekoliko meseci pošto je 1920.

prodao dvorac Margo s čuvenom apelacijom vina, koji je dobio u miraz, ne mogavši da preboli nostalgiju za bistrim nebom nad grožđanim poljima Bordoa.

U palati Tremoajevih nastavila je da živi njegova supruga Elen Mari Leoni Pije Vil od Tremoaja, sve dok 1936.

zdanje nije prodala Kraljevini Jugoslaviji.

Priča kaže da je kralj Aleksandar, oduševljen fotografijama palate, lično želeo da je vidi pre kupovine, a planirao je da to bude baš na povratku iz Marselja 1934…

Kraljeva želja je, ipak, uslišena koju godinu kasnije.

Ugovor o kupovini potpisao je i avanas položio veleizaslanik i opunomoćeni ministar u Francuskoj, jedan od kreatora Male Antante Božidar Purić.

Platio je u gotovom biletima Banke Francuske 1.370.000 ondašnjih franaka, dok je ostatak do tri i po miliona isplaćen u jednakim godišnjim ratama, do novembra 1940, neposredno pred ratni vihor.

Palata Tremoajevih se nalazi u posedu Srbije posle raspodele imovine bivše Jugoslavije.

Na aperitive, čajanke i ćaskanje s prvim posleratnim ambasadorom Markom Ristićem ovde su redovno dolazili Andre Breton, Mark Šagal, Andre Malro, Pol Elijar i Luj Aragon.

SHARE

Оставите одговор