Američki ambasador u Srbiji prošle nedelje je žestoko zatalasao javnost svojim komentarima o najavljenoj poseti ruskog predsednika Putina Beogradu povodom obeležavanja sedamdesete godišnjice oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Iako u svom intervjuu nije rekao ništa o politici SAD što već nije bilo poznato, usledile su oštre reakcije koje je srpski premijer brže-bolje presekao rečima da je američki ambasador dobar diplomata i da se njegovi komentari tiču Rusije a ne Srbije.

Time je na ovaj slučaj, za sada, stavljena tačka, iako su američki i ruski ambasador nastavili polemiku na stranicama beogradske štampe.

Ambasadoru Kirbiju za utehu može poslužiti činjenica da ni njegovim prethodnicima u Beogradu nije bilo lako.

Od svih američkih ambasadora koji su posle 1945.

godine služili u Beogradu četvorica su u njemu završila svoju, do tada uspešnu diplomatsku karijeru, dvojica su sami podneli ostavke i otišli, dok je jedan postao persona non grata i povučen je iz Beograda.

Već prvi posleratni amabasador u Jugoslaviji, Ričard Piterson, u pismima upućenim njujorškom juveliru Kartijeu vajkao se da „svi putevi iz Beograda vode u Moskvu“ i, obeshrabren, podneo ostavku 1947.

Početkom šezdesetih u Beogradu bolje nije prošao ni legendarni Džordž Kenan.

Iako je spremno izlazio u susret Titovim zahtevima za žitom i kreditima, nije uspeo da ga odvrati od namere da u Beogradu organizuje konferenciju Pokreta nesvrstanosti koji su njegovi šefovi u Vašingtonu smatrali produženom rukom Moskve.

Zbog tvrdog stava Kongresa prema Jugoslaviji i on je podneo ostavku i otišao iz Beograda.

Karijera jednog od njegovih mlađih službenika u to vreme, ekonomskog atašea Lorensa Iglbergera, vinula se u nebo 1963.

godine kada je posle zemljotresa u Skoplju organizovao američku pomoć Makedoniji.

Sredinom sedamdesetih, za američkog ambasadora u Beogradu postavljen je Lorens Silberman koga su jugoslovenski komunisti nervirali i koji se nije libio da to otvoreno i govori.

Beograd je protestovao, Silberman je povučen, a zadatak da popravi poljuljane odnose dobio je upravo Lorens Iglberger koji je kao ambasador i kasnije, kao pomoćnik državnog sekretara a zatim i državni sekretar, učinio sve da spreči raspad i građanski rat u Jugoslaviji.

Možda najviše sličnosti sa aktuelnim američkim ambasadorom u Beogradu imao je zlosrećni Voren Zimerman koga je Iglberger poslao u Beograd krajem osamdesetih ne bi li demontirao „samoupravni socijalizam“ i nekako sačuvao Jugoslaviju.

Uglađeni i obrazovani Anglosaksonac našao se u balkanskom vrtlogu u kome više nisu važila diplomatska pravila i u kome liderima tri vodeće republike više nije bilo ni do socijalizma ni do Jugoslavije.

Posle više neuspelih pokušaja da zaustavi spiralu jugoslovenske krize, Zimerman je svoju karijeru završio kontroverznim susretom sa Alijom Izetbegovićem posle koga je bošnjački lider povukao potpis s Lisabonskog pisma o namerama i otvorio put u rat.

Zimerman je povučen iz Beograda i umro nekoliko godina kasnije, ali je na njemu ostala sumnja da je, makar i nehotice, gurnuo Bosnu u rat.

Američke diplomate u Beogradu često su se nalazile pred nemogućom misijom da sprovode politiku svoje vlade u zemlji čije se vrednosti i običaji bitno i nepomirljivo razlikuju od njihovih.

Ambasador Kirbi je svakako dobar diplomata koji se ne libi da zasuče rukave i pokaže da nije ravnodušan prema patnjama običnih ljudi, ali i da bez rukavica saopšti stavove koji se tim ljudima neće dopasti.

Da li je to dovoljno da premosti provaliju koja se prethodnih tridesetak godina otvorila između SAD i Srbije pokazaće vreme.

Ostavi poruku