SHARE

Србија има тај луксуз да готово сваке године дочекује спортисте који се враћају са медаљама са светских или европских шампионата. Међутим, емоције које су испољене у понедељак увече испред градске скупштнине наше престонице можда би могле да се пореде само са оним које су биле присутне током ориганилног дочека, оног када је Саша Ђорђевић и чувена генерација наших играча донела са Европског првенства 1995. године.

Непрегледна колона људи почела је да заузима места код „Старог двора” још током послеподнева. А чекали су не само сребрне шампионе са кошаркашког СП, већ и сјајне стрелце и златног рвача Давора Штефанека. Заставе, бакље, скандирање, одушевљење чињеницом да су видели нове српске идоле, све је то било дело вечерашњег колорита.

И одмах на почетку званичног програма, нешто после 20.00, свима је било јасно колико је Србија чекала медаљу кошаркашка. Док је маса чекала хероје из Шпаније, уз звуке групе „ТХЦ Фамилије” аутора нове кошаркшке химне.

– Играј и победи, поносно се врати!!! – као један певала је маса док су бакље гореле као да је реч о неком јужномеричком фудбалском дербију.

Први је на чувени балкон крочио је првак света у рвању Давор Штефанек.

– Честима стрелцима и кошарка на великом резултату. Хвала вам свима што сте , драго ми је што сам први рвач у историји који је овако одечам. Први део сна ми се отватрио, а други ће после ОИ 2016. Надам се да ћемо се видети на истом месту и после Рио де Жанеира – поносно је причао Штефанек.

Одмах затим овације су добили и наши стрелци. У њихово име говирла је жена која је синоним за овај спорт у Србији Јасна Шекарић.

– Мени је ово први пут да стојим овде. Нажалост наш спорт није такав да могу да доживом овакве овације. Честитам свима на медаљама, било је јако тешко да их освојимо. А када урадимо овако нешто и када нас овако дочакте, сигурно да желимо поново да се вратимо са медаљама – помало збуњено је причала Шекарићева.

А онда је уследио крешендо. Један за другим на терасу су почели да излазе чланови стручног штаба Александра Ђорђевића. Затим су се на на место легендарних прослава вратили и челни људи КСС Драган Тарлаћ и Дејан Бодирога.

– Ми имамо нашег Бога име му је Бодирога – евоцирали су успомене на нека прошла времена навијачи.

Посебне овације биле су резервисане за Миросалва Николић првог асистента селектора Ђорђевића.

– Муто, Муто!!!

Полако су кренули и 12 Ђорђевићевих јунака.

– Узео си тројфе Симоне – орило је док је са подигнута три прста излазио Марко Симоновић.

Уследили су и аплаузи Стефану Јовићу и Николи Калинићу.

– Калина, Калина… – клицала је маса момку који је оставио све без даха сјајним закуцавањима у Шпанији.

Ништа слабије нису прошли ни Стефан Бирчевић и Рашко Катић или Владимир Штимац. Мирно, као да се пред његовим очина не дешава део историје на балкон је изашао и Мирослав Радуљица. Затим и Стефан Марковић уз високо подигнута три прста, поносно се држећи за срце.

Еуфорија је полако постајала све жешћа када су пред масу изалазили Богдан Богдановић и Немања Бјелица. А како тек описати излазак Милоша Теодосића
– МВП, МВП, МВП – клањало се више од 20.000 људи члану прве петорке Светског првенства.

Дланови нису били уморни када се и капитен Ненад Крстић прикључио саиграчима.
А онај који је једини имао искуства са оваквих дочека није желео да себе стави у први план. Селектор Александар Ђорђевић показујући на играче плако је прилазио ивици легендарног балкона док је одишевњна маса клица.

– Пре свега хвала вам ово је спорско срце Србије. Овај балкон је измишљен 1995. године, када смо на њему поносно стајали, а сада овде стоје неки нови момци и њихове спортске колеге. Дошли смо да се Вам се захвалимо што сте нам дали снагу да урадимо оно због чега смо почели припреме – причао је емотивно Ђорђевић, док му је маса скандирала „Сале Србине”.

Свативши да више нема назад, Сале национале је само поносно почео да се прикључује маси

– Србија….

А онда је још једном уследила песма ТХЦ…Поново екстаза, после тога и нешто другачији звук бенда „Милиграм”…Журка је могла да почне…

SHARE

Оставите одговор